Njegova samoizazvana demencija ga dovodi do onoga što on misli da mu pripada - novca, žena i statusa u društvu. Put do toga vodi preko kriminala. On prvo postaje sitni makro, podvodi devojke za novac, ali mu to ne zadovoljava ambicije. Preko pljački i ubistava se penje na lestvici kriminala, sve do trenutka kada ga uoči i vrbuje Državna bezbednost. Tada ulazi u "prvu ligu" i njegovi poslovi se šire na političke egzekucije, šverc oružja, prodaju droge.
Zaluđen predstavom o sopstvenoj moći, on burno reaguje kada ga DB privede na informativni razgovor. Odlučuje da demonstrira svoju moć kroz akte vandalizma i uličnih nereda. U furioznom finalu, on i njegova banda okupiraju hotel "Jugoslavija", što predstavlja dvostruko simboličan akt; prvo, samo ime hotela nosi jasnu simboliku, a drugo, pomenuti hotel je sve do devedesetih godina prošlog veka predstavljao sinonim za uspeh u životu i luksuz.
Na kraju filma, iako ga vidimo kako pada pogođen mecima čuvara zakona, glavni junak vaskrsava i u direktnom obraćanju bioskopskoj publici, bez presedana u istoriji naše kinematografije, kaže "Ja sam vaša budućnost!"
Vizionarska snaga Jovanovićevog filma bila je prevelika za jugoslovensko društvo uljuljkano u privid blagostanja i odsustva problema. U godinama kada se zametnulo svo ono krvavo cveće koje je dvadeset godina kasnije procvetalo, jedući mlade živote poput monstruozne biljke ljudoždera, niko nije želeo glasno da kaže neke stvari.
U našoj zemlji postoji organizovani kriminal, DB vrbuje kadrove iz redova kriminalaca, mladi se drogiraju, prostituišu (i žene i muškarci), ubijaju, govore jezikom koji deluje kao zbir šifri, veličaju zapadni način života, oličen u zapadnim filmovima, automobilima, koka-koli.
Jovanović kroz usta svog junaka jasno i glasno kaže da je glavni adut za osvajanje devojaka u Beogradu skup automobil, da ako imaš novca sve možeš da kupiš, čak i savest mnogih ljudi.
Veliku pomoć u realizaciji ovog filma, Jovanović je imao u jedinom srpskom glumcu koji je u tom trenutku bio dorastao ovoj ulozi, Draganu Nikoliću. Savršeno spreman i motivisan, Nikolić ostvaruje ulogu karijere, učvršćujući sebe na prvom mestu večite liste najvećih seks simbola srpskog filma.

Marija Baksa u filmu "Mlad i zdrav kao ruža"

Briljantno anticipirajući manifest "Dogma", filmove poput "Paklene pomorandže", "Taksiste", "Groznice subotnje večeri" ili "Trejnspotinga", Jovanović se našao na vetrometini udara tadašnje malograđanske kulturne elite i plitkoumne cenzure, jer je prvi imao snage da vikne "Car je go!".
Pored svih nedostataka koje ovaj film ima, a pre svega kao rezultat nemogućnosti da se sve napisano u scenariju realizuje, on ima značajno mesto u istoriji srpske kinematografije, kao svedočanstvo o tome da smo 1970. godine bili rame uz rame sa svetom, a u nekim segmentima i znatno ispred. U tom smislu, potpuno je umesno porediti ovaj film sa "Karađorđem" koji je, takođe, dugo zanemareno svedočanstvo o vremenu kada smo išli u korak sa ostatkom sveta.
Da je "Mlad i zdrav kao ruža" bio prikazan u bioskopima u vreme kada je nastao, verovatno je da bi srpska kinematografija pošla drugim putem.
Sada se vraćamo u današnje vreme i nailazimo na slično nerazumevanje i blokade. Nijedan distributer u Srbiji nije pokazao interesovanje za ovaj film, nijedna TV stanica nije do sada pozitivno odgovorila na ponudu za prikazivanje ovog remek-dela, nijedan domaći festival nije potvrdio učešće filma "Mlad i zdrav kao ruža".
[ta je razlog tome? Da li je moguće da je priča o cenzuri i dalje aktuelna? Ne bih ulazio u rasprave o "dugim pipcima Državne bezbednosti" i agentima koji vrebaju, ali neko objašnjenje mora da postoji. Zašto neki od vodećih medija nisu objavili tekst o ovom filmu, zašto su u poslednjem trenutku otkazani neki već ugovoreni intervjui? Ako je u pitanju neka stara čarka sa Jocom Jovanovićem, zašto zbog toga moraju da ispaštaju ljudi koji tada nisu bili ni rođeni i zašto mora da trpi film koji publika obavezno mora da vidi.
Kako je moguće da najgledaniji film FEST-a svih vremena nije interesantan za prikazivanje u bioskopima, u kojima 90% repertoara čini holivudski i drugi škart najgore vrste? Da li je moguće da ne postoji interesovanje za DVD izdanje ovog filma? Ja lično poznajem bar 100 ljudi koji bi želeli da pogledaju film u bioskopu i bar 500 koji žele da kupe DVD.
Bilo kako bilo, izlaza iz ove Zone sumraka nema, a film će biti prikazivan tokom aprila u Muzeju Jugoslovenske kinoteke, a pojaviće se na (verovatno samostalno produciranom) DVD izdanju i možda na nekoj televiziji, ako bude sreće.
Ako već ne postoji svest o značaju očuvanja dokazanih vrednosti domaće kulture kod ljudi koji su tom poslu slučajno ili samo zbog para, trebalo bi da država odvoji jednu bioskopsku salu u Beogradu i posveti je umetničkom filmu i samostalnim projektima iz zemlje i sveta, koji će bitno doprinositi kulturnom osvešćivanju ljudi i znatno pomoći umetnicima da probiju razne vrste blokada. U svetu se takvi bioskopi zovu "art house", namenjeni su ljudima koji žele od bioskopa nešto više od užeglih kokica, i po pravilu imaju veoma dobru posetu.
 

Danko Ješić mcguff1@eunet.yu