Kada se film "Mlad i zdrav kao ruža" pojavio 1971. bilo je potpuno
jasno zašto je morao da bude zabranjen i zašto je na svakom koraku
nailazio na prepreke. Budimo iskreni, takav film bi i danas bio
problematičan u većini zemalja sveta.
Prvi kadrovi filma prikazuju Beograd svečano okićen pred Dan
mladosti, a iz ofa čujemo autentični Titov govor. Pažljivim
slušanjem govora, izvađenog iz konteksta stadiona i Titove pojave
u uniformi, uočavamo sve rupe i nelogičnosti. Glavni junak u
tumačenju Dragana Nikolića, svojim ponašanjem kao da daje reakciju
na ono što se govori. On prvo sluša, zatim postaje nervozan,
počinje da se dosađuje i na kraju zviždi u znak nezadovoljstva.
Treba se samo setiti u kakvoj državi se tada živelo i koliko je
kult ličnosti Josipa Broza u to vreme bio snažan.
Dalji tok filma nastavlja da ruši sve stubove društva. Mladost na
koju se poziva Broz u svom govoru, na kojoj bi trebalo da leži
budućnost zemlje, suočava se sa surovom realnošću.
Po izlasku
iz vojske, naš junak nije u mogućnosti da nađe posao zato što ne
želi da pristane na korupciju i tavorenje, na teror
mediokritetstva. Ipak, kroz dalji tok radnje, on je prinuđen da
odstupi od svojih načela i ideala i da upadne u maticu koja ga
nosi ka usponu i padu u isto vreme. Opisan u vojnom dosijeu kao
osoba natprosečne inteligencije, on se teško miri sa prosekom, ali
uviđa da inteligencija nije karta na koju treba da igra. U jednom
trenutku filma, kada već počinje njegov uspon, on kaže "Pronašao
sam deo ličnosti koji mi je oduvek nedostajao - revolver."
|
Njegova
samoizazvana demencija ga dovodi do onoga što on misli da mu pripada -
novca, žena i statusa u društvu. Put do toga vodi preko kriminala. On
prvo postaje sitni makro, podvodi devojke za novac, ali mu to ne
zadovoljava ambicije. Preko pljački i ubistava se penje na lestvici
kriminala, sve do trenutka kada ga uoči i vrbuje Državna bezbednost.
Tada ulazi u "prvu ligu" i njegovi poslovi se šire na političke
egzekucije, šverc oružja, prodaju droge.
Zaluđen predstavom o sopstvenoj moći, on burno reaguje kada ga DB
privede na informativni razgovor. Odlučuje da demonstrira svoju moć
kroz akte vandalizma i uličnih nereda. U furioznom finalu, on i
njegova banda okupiraju hotel "Jugoslavija", što predstavlja dvostruko
simboličan akt; prvo, samo ime hotela nosi jasnu simboliku, a drugo,
pomenuti hotel je sve do devedesetih godina prošlog veka predstavljao
sinonim za uspeh u životu i luksuz.
Na kraju filma, iako ga vidimo kako pada pogođen mecima čuvara zakona,
glavni junak vaskrsava i u direktnom obraćanju bioskopskoj publici,
bez presedana u istoriji naše kinematografije, kaže "Ja sam vaša
budućnost!"
Vizionarska snaga Jovanovićevog filma bila je prevelika za
jugoslovensko društvo uljuljkano u privid blagostanja i odsustva
problema. U godinama kada se zametnulo svo ono krvavo cveće koje je
dvadeset godina kasnije procvetalo, jedući mlade živote poput
monstruozne biljke ljudoždera, niko nije želeo glasno da kaže neke
stvari.
U našoj zemlji postoji organizovani kriminal, DB vrbuje kadrove iz
redova kriminalaca, mladi se drogiraju, prostituišu (i žene i
muškarci), ubijaju, govore jezikom koji deluje kao zbir šifri,
veličaju zapadni način života, oličen u zapadnim filmovima,
automobilima, koka-koli.
Jovanović kroz usta svog junaka jasno i glasno kaže da je glavni adut
za osvajanje devojaka u Beogradu skup automobil, da ako imaš novca sve
možeš da kupiš, čak i savest mnogih ljudi.
Veliku pomoć u realizaciji ovog filma, Jovanović je imao u jedinom
srpskom glumcu koji je u tom trenutku bio dorastao ovoj ulozi, Draganu
Nikoliću. Savršeno spreman i motivisan, Nikolić ostvaruje ulogu
karijere, učvršćujući sebe na prvom mestu večite liste najvećih seks
simbola srpskog filma.
Marija
Baksa u filmu "Mlad i zdrav kao ruža" |
Briljantno anticipirajući manifest "Dogma", filmove poput "Paklene
pomorandže", "Taksiste", "Groznice subotnje večeri" ili
"Trejnspotinga", Jovanović se našao na vetrometini udara tadašnje
malograđanske kulturne elite i plitkoumne cenzure, jer je prvi imao
snage da vikne "Car je go!".
Pored svih nedostataka koje ovaj film ima, a pre svega kao rezultat
nemogućnosti da se sve napisano u scenariju realizuje, on ima značajno
mesto u istoriji srpske kinematografije, kao svedočanstvo o tome da
smo 1970. godine bili rame uz rame sa svetom, a u nekim segmentima i
znatno ispred. U tom smislu, potpuno je umesno porediti ovaj film sa
"Karađorđem" koji je, takođe, dugo zanemareno svedočanstvo o vremenu
kada smo išli u korak sa ostatkom sveta.
Da je "Mlad i zdrav kao ruža" bio prikazan u bioskopima u vreme kada
je nastao, verovatno je da bi srpska kinematografija pošla drugim
putem.
Sada se vraćamo u današnje vreme i nailazimo na slično nerazumevanje i
blokade. Nijedan distributer u Srbiji nije pokazao interesovanje za
ovaj film, nijedna TV stanica nije do sada pozitivno odgovorila na
ponudu za prikazivanje ovog remek-dela, nijedan domaći festival nije
potvrdio učešće filma "Mlad i zdrav kao ruža".
[ta je razlog tome? Da li je moguće da je priča o cenzuri i dalje
aktuelna? Ne bih ulazio u rasprave o "dugim pipcima Državne
bezbednosti" i agentima koji vrebaju, ali neko objašnjenje mora da
postoji. Zašto neki od vodećih medija nisu objavili tekst o ovom
filmu, zašto su u poslednjem trenutku otkazani neki već ugovoreni
intervjui? Ako je u pitanju neka stara čarka sa Jocom Jovanovićem,
zašto zbog toga moraju da ispaštaju ljudi koji tada nisu bili ni
rođeni i zašto mora da trpi film koji publika obavezno mora da vidi.
Kako je moguće da najgledaniji film FEST-a svih vremena nije
interesantan za prikazivanje u bioskopima, u kojima 90% repertoara
čini holivudski i drugi škart najgore vrste? Da li je moguće da ne
postoji interesovanje za DVD izdanje ovog filma? Ja lično poznajem bar
100 ljudi koji bi želeli da pogledaju film u bioskopu i bar 500 koji
žele da kupe DVD.
Bilo kako bilo, izlaza iz ove Zone sumraka nema, a film će biti
prikazivan tokom aprila u Muzeju Jugoslovenske kinoteke, a pojaviće se
na (verovatno samostalno produciranom) DVD izdanju i možda na nekoj
televiziji, ako bude sreće.
Ako već ne postoji svest o značaju očuvanja dokazanih vrednosti domaće
kulture kod ljudi koji su tom poslu slučajno ili samo zbog para,
trebalo bi da država odvoji jednu bioskopsku salu u Beogradu i posveti
je umetničkom filmu i samostalnim projektima iz zemlje i sveta, koji
će bitno doprinositi kulturnom osvešćivanju ljudi i znatno pomoći
umetnicima da probiju razne vrste blokada. U svetu se takvi bioskopi
zovu "art house", namenjeni su ljudima koji žele od bioskopa nešto
više od užeglih kokica, i po pravilu imaju veoma dobru posetu.
|