|
Ako fenomen izmiče definiciji da li to znači da ne postoji?
Filmska kritička i teoretska misao nastala u vreme titoizma, slepo
je pratila matrice socrealizma, teorije ogledala, izbegavajući da
se suoči sa onim što joj svakodnevna filmska praksa, tada
relevantna u evropskim okvirima, donosi kao izazov. Filmski
časopisi koji su vaskrsli i sada u trećem milenijumu, neki i pod
istim naslovom, udvorički su se bavili, recimo biografijom prvog
među drugovima i tematima o istom. Jugoslavija, i njen najveći
trodelni entitet Srbija, bili su u domenu teoretske i kritičke
misli, najmračnija duhovna kolonija, sa časnim izuzecima Dr Dušana
Stojanovića ili Dr Hrvoja Turkovića.
Telali marksizma i lenjinizma, stvarali su klimu u kojoj sve što
je izmicalo od onoga što je priznato u lagerskoj estetici u
dijapazonu od Vertova do Bergmana (o da, da, u naš bratski tor
zalutala bi i poneka zabludela ovčica sa Zapada), jednostavno bilo
ili anatemisano ili ignorisano. Današnji nosioci nacionalnih
penzija i nagrada za životno delo, bili su mračni kordon, koji je
kazaljke progresa srpskog filma vraćao u suprotnom (sopstvenom?)
smeru. |
Program filmova
Klint Istvud |
Naravno sada ti žreci neosporavaju neprikosnovenost jednog Klint
Istvuda (Clint Eastwood) koje su do pre neku dekadu nazivali
fašistom.
Dakle sasečen u korenu, srpski kriminalistički film, se stidljivo
najpre pojavljivao kao elemenat ikonografije, u socrealističkim
dramama, da bi neki autori na tragu provakacije
i prostora slobode nastalog ostvarenjima ‘crnog filma’,
strasno otkrili dualizam društava koje se postavilo na razmeđi
kapitalizma i socijalizma, sa rascepljenom, duhovnošću,
ideologijom, moralom. Za razliku od vremena u kojem živimo
tadašnji kriminalci nisu bili ‘gospoda’ nego autsajderi, ali
negiranje očiglednog dovelo je do obrta u kojem su se,
milicija-policija i kriminal, amalgamirali u jedno preteće i
dominantno čudovište današnje svakodnevnice. Kriminal se danas
naziva alterantivno i patriotizam, a nekadašnji inkvizitori
postali su apologeti, i naravno patrioti. Naravno pileće
kolektivno sećanje uveliko doprinosi da ova nevešta iluzija
funkcioniše.
Jedan od prioritetnih zadataka svake kinoteke je najpre da čuva i
sačuva, a zatim da prezentuje i ponudi na preispitivanje kulturno
nasleđe, I da novim generacijama jasno pokaže da imaju tradiciju
na koju mogu da se oslone.
Dakle Zečeviću ili Goluboviću, prethodili su ne samo Arđento
(Argento) ili Tavernije (Tavernier), nego i Mitrović ili Laković.,
a mračnu kamarilu režimskih fantoma, čekaju obale Lete reke
zaborava, groblje na
kojem
se ne sahranjuju
loši filmovi, nego mračne ideje Ii univerzalni nemoral.
|
