Naš najplodniji autor, kojem u partenonu srpskog filma pripada sam vrh, grehove je morao da okaja lakirovskom zvanom ’Užička Republika’ (1974), kao ekserom zakucanim u kovčeg svetski relevantnog fenomena i brenda zvanog ’crni talas’, koji je rasejanog diktatora Broza iz ’Plastičnog Isusa’ (1971) utamničenog filmskog reditelja, Lazara Stojanovića, predstavio kao genijalnog stratega i vizionara. I uvek vispreni i snalažljivi Veljko Bulajić, odugovlačio je sa grandioznim biografskim projektom o Titu, sve dok ovaj nije izdahnuo. Jer autokrata i filmofil, sahranjen nekoliko koraka od svog privatnog bioskopa, nije voleo šale na svoj račun i kostimrane junake ako nisu bili američki kauboji ili ruski revolucionari (omiljeni filmovi su mu bili ’Moja draga Klementina’ i ’Čapajev’).
O nacionalim tenzijama i konfliktima na Kosovu se nije govorilo. Albanci su uglavnom prikazivani kao arhaična, državi lojalna zajednica, sa starinskim kodeksima baziranim na hrabrosti i čojstvu. Matrica se zvala Boro i Ramiz. A polazile su redom 1968., pa 1971., pa 1989., sve dok na vrata ije zakucala 1991. Egzistiralo je nešto kao entitet što bi moglo da se nazove kosovska kinematografija, ostvarenja rađena na albanskom jeziku, kao ’Kada proleće kasni’ Ekrema Krijeziua, filmovana ratna biografija Fadilja Hodže, ili ’Zec sa pet nogu’ Ismaila Imerija, dečiji film smešten u vreme italijanske okupacije. Magični ključ u rukama žirija jugoslovenskog filma u Puli, sastavljenog od predstavnika federalnih jedinica, činio je dai ova delca zakači poneka nagrada, naprimer za muziku. Similakrum ili surogat, kako već hoćete, imaginarna filmska oaza, koja je samo na papiru bila deo korpusa srpskog filma.
Ono što nam je u pozitivnom smislu preteklo je odlično dokumetovano kulturno nasleđe, kosovski manastiri, zahvaljujući pre svega radu vrsnih snimatelja kao što su Mihajlo Al.Popović ili Nikola Majdak. Ovi su materijali od neprocenjive vrednosti za istoričare umetnosti, restauratore, i sve kulturne podsetnike, ali i kao podsetnik belom svetu da se radi o delu globalne riznice.
Početak raspleta nikada ispričane priče, desio se 1988. kada se pojavljuju ’Kuća pored pruge’ Žarka Dragojevića koji pokazuje kako kosovski Srbi žive u mukama koje poltičari i mediji friziraju u svojevrstan srpski ’Trumanov šou’, kao i film ’Čuvari magle’ Ise Ćosje, koji je govorio o represijama nad Albancima u vreme onog već pominjanog Leke. Prvi je trijumfovao drugi je skrajnut, ali je duh pušten iz boce. Beogradski student’ con laudum’ sa Fakulteta dramskih umetnosti, Ćosja, trijumfovaće 2005. u Venciji i Sarajevo ostvarenjem ’Kukumi’ koji bi po rezoluciji 1244 nekako trebao da bude naš film. Ili nije? Uz Ćosju je vezan i kuriozitet da je kao student od poverenja FDU izabran da radi dvodelni dokumentarac o poslednjoj ’Štafeti mladosti’, koja nikada nije stigla do predsednika. Dugo vremena, sve dok pre tri godine nije prikazan u okviru festivala ŽIVOT-LIFE u Muzeju jugoslovenske kinoteke, limenke sa filmom stajale su u trezoru dekana. Zašto ? Žarko Dragojević još jednom je elaborirao temu, odnosno posledice nasilja u filmu ’Noć u kući moje majke’ (1991) ali tada je za svejugoslovenske aklamacije i priznanja bilo prekasno.

U obzorje Apokalipse, 1999. nastaje pomalo donkihotovski projekat ’Stršljen’(1998) koji u produkciji Ljubiše Samardžića, potpisuje Gorčin Stojanović. Albanski Romeo i Srspska Julija, u romatičnom trileru, nisu imali šanse na velikom platnu, a još manje u stvarnom životu. Usledile su bombe i sukobi za koje niko nije imao herc da nazove pravim imenom – Rat. A rat ko rat. Kada oružje govori muze ćute. Ostala je nekolicina dokumentarnih zapisa u dijapazonu od potresnih do ’patriotsko’ sitno profiterskih, ipak dragoceni svaki na svoj način. I globalna kinematografija je počela da snima filmove o Kosovu, gde je jedino bilo izvesno ko su bili loši momci. Srbi. Ni velike filmske zvezde kao Nikol Kidman ili Selma Hajek, nisu propuštale priliku da dolaskom u Prištinu zarade političke poene. I možda nešto srebrenjaka. Srspke filmadžije po kulturološkom arhetipu ’kasno Marko na Kosovo stiže’ nisu ni dotakle temu od koje nije smela da se okreće glava, kako to sada kaže naknadna pamet. Samouki dokumentarista, Boris Mitić protutnjao je filmskim svetom sa dokumentarcem rađenim u kućnoj produkciji, ’UNMIK – Titanik’ (2006) o novogodišnjoj noći u jednom soliteru-getu naseljenim Srbima, u Prištini. Država je imala neka druga posla.
Ipak ove nevesele 2008. raduje pojava filmova ’Čarlston za Ognjenku’ Uroša Stojanovića i najava nove ekranizacije Dušana Kovačevića ’Sveti Georgije ubiva Aždahu’ rađene sa relevantnim evropskim budžetom i pod rediteljskom palicom Srđana Dragojevića, koji su odlučili da zamajac istorije zavrte još jednom od početka, početka XX-og veka, od vremena Golgote ali i slave, kao možda neki novi temelj srpske kinematografije trećeg milenijuma, gde će se od istorije učiti da se ne bi ponavljala, bar ne na onaj najstrašniji način. Ipak da bi se to ostvarilo, bar u sferi srpskog filma, neophodna je strategija, organizacija i sredstva, kao i da vaskrsnu beogradski bioskopi, vazda hramovi sedme umetnosti, a sve da bi se opravdala večita politikantska floskula ’kako nas sport i film najbolje predstavljaju u svetu’. Jer filmska mačka je negde otišla, možda i na službeni put, a onda miševi kolo vode. O mišjim rupama i pacovima da i ne govorimo. Devastiranu kinematografiju treba postaviti na noge, od obaveznog filmskog treninga u osnovnim i srednjim školama, preko filmskih škola, produkcije, distribucije i bioskopske mreže, do filmske kritike kao receptora i korektora,festivala i prezentacije srpskog filma u svetu. Glavu u šake ili pljunuti u dlanove i učiniti nešto. Jer nesreće oko nas ima napretek, ali i talenata. I da se već jednom ispriča filmska kosovska priča.