Najnoviji Golubovićev film se dakle, preporučuje svojim estetskim kvalitetima, ali i komercijalnim potencijalom (na žalost, samo potencijalom, jer je bioskopska distribucija u Srbiji zamrla, što naravno neće smetati stranim distributerima, kao ni nekim američkim mejdžorima koji su se veoma ozbiljno zainteresovali da produciraju rimejk). U žanrovskom smislu to je socijalna drama sa elementima trilera, ali bi se u prenosnom smislu, KLOPKA mogla označiti i kao »tranzicijski vestern« (Golubović je voleo da svoj rediteljski prvenac naziva »urbanim vesternom«); mehanizam vesterna uspostavlja se uvek onda, kada junacima koji poštuju zakon, više nisu na raspolaganju regularna sredstva kako bi zaštitili svoje interese.
Glavni junaci filma su Marija i Mladen, mladi bračni par koji živi u skladnom braku u onoj meri koju sebi može dozvoliti prosečna porodica u uslovima naše(tranzicione)stvarnosti; ona predaje u školi, on je inženjer u državnoj firmi koju čeka privatizacija, puni su razumevanja i ljubavi, kako jednog prema drugom, tako i prema desetogodišnjem sinu Nemanji. Ali, pred njima su ozbiljna iskušenja onoga trenutka kada njihov sinčić oboli, a jedino trajno rešenje je hitna opereacija u inostranstvu za koju je potrebno skoro trideset hiljada evra. Mladen dolazi u situaciju da uradi nešto što do juče nije mogao ni da zamisli...

Scenario za film KLOPKA napisali su zajednički Srđan Koljević i njegova supruga Melina Pota Koljević, po motivima romana Nenada Teofilovića, a nije nevažno reći da je svemu prehodila i jedna Melinina radio drama. Ovo je značajno istaći, ne samo zato što je scenario pisan u četiri ruke i poseduje autentičnu dvostruku muško-žensku vizuru, već još više zbog toga što se vidi da se na njegovoj dramskoj konstrukciji radilo ozbiljno, postepeno i promišljeno (dobra pouka da scenario ne treba »sklepati« na brzinu, u jurnjavi za novcem i vremenom, kako to ponekad znaju da urade i profesionalni dramaturzi, uzdajući se u svoje poznavanje zanata). Takodje, treba istaći i jednu dodatnu odliku većine Koljevićevih dramaturških radova, pa i ovog, a to je princip aktivne dramaturgije koji se ogleda u tome da junaci nešto čine za sebe i za druge, ne trpeći samo radnju i jadikujući nad svojom sudbinom).
Golubovićeva rediteljska rešenja su na tragu modernog, dobro ispeglanog urbanog filma, odličnog montažnog ritma, sa određenim snimateljskim cakama u rešavanju pojedinih kadrova i još više u građenju atmosfere (zasluge Aleksandra Ilić koji je snimao i APSOLUTNIH STO), pri čemu je bilo mesta i za malo vizuelnu igru kojom je uspostavio kontinuitet sa elementima, njemu takodje bliske, spotovske estetike, naravno ne narušavajući ni jednog trenutka čvrstu igranu strukturu. Takodje, vrlo pažljivo posezao je i za žanrovskim i stilskim elementima svoga dela, čime je potvrdio da, za razliku od nekih naših ne samo mlađih reditelja, ume da kontroliše autorski ego i da je svestan da su pravila žanra vrlo klizava i da se po njima reditelj mora vrlo oprezno kretati (za razliku od nekih reditelja, ne samo u domaćem filmu, koji misle im je sve dozvoljeno čim uključe kameru).
Promišljen je bio i kasting, kao i igra glumaca. Ničega previše, sve urađeno s merom, profesionalno, gotovo do perfekcije. U igri Nebojše Glogovca i Nataše Ninković oseća se fluid (u tumačenju uloga Mladena i Marije) , a Anica Dobra i Predrag-Miki Manojlović su standarno dobri, pri čemu moramo primetiti da se Miki našao u, za njega u našem filmu neuobičajenoj, ulozi krajnjeg negativca koju je obojio svojom snažnom glumačkom ličnošću.
KLOPKA je, bez sumnje, datum u našoj novijoj filmskoj produkciji i potvrda da Srdan Golubović nije više samo talentovani mladi reditelj, već sineasta kojem treba češće pružati šansu u budućnosti da realizuje svoje filmske projekte, jer bi se njegovim filmovima ponosile mnogo veće kinematografije od naše.

Dejan Dabić