Kako se u Srbiji sve shvata dosta paušalno, tako je i film "Zastave naših očeva" došao sa predznakom "američke propagande". Ako bar malo poznajete karijeru Klinta Istvuda, biće vam jasno da on nikada nije pravio kompromise bilo koje vrste, tako da je bilo nemoguće da će da počne sa tom praksom na njenom kraju. "Zastave naših očeva" su najefektnija anti ratna propaganda u modernoj kinematografiji, a Istvud je iskoristio priliku da probuši i naduvani balon zvani "američki patriotizam". Za one koji tokom gledanja filma to nisu shvatili, jedan od junaka na kraju eksplicitno kaže - patriotizma nema. Postoji samo nagon za samoodržanjem, želja da se preživi, da se pobegne, u tom ludilu nema vremena za druge.
Istvud se u "Zastavama naših očeva" bavi pravim uzrocima i posledicama rata. Ratove pokreću bogataši, vode ih siromasi, a na kraju ponovo, profitiraju bogataši. Bezbrojni primeri iz naše novije istorije daju težinu ovom stavu. Kroz priču tri vojnika koji su učestvovali u legendarnom dizanju američke zastave na vrh neke stenčuge na beznačajnom vulkanskom ostrvcu, Ivo Džima, Istvud prikazuje delovanje propagandne mašinerije i otkriva bezočnost političara i biznismena. Amerika je posle četiri godine rata na ivici bankrota, novac se štampa u tri smene i finansiranje rata je dovedeno u pitanje. Jedini spas (mislim da nam je to poznato) vlada vidi u zavlačenju ruke u džep građana. Poslovična slamarica je ponovo jedina nada gospodara rata. Kako naterati narod da kupuje ratne obveznice? Odgovor leži u buđenju osećaja patriotizma. Ako ljudi pronađu nekoga sa kim mogu da se identifikuju, onda će radije dati svoj ušteđeni novac državi. Dakle, propagandna mašinerija je tražila nekoga ko će kod prosečnog Amerikanca probuditi osećaj ponosa, sa jedne strane, i osećaj krivice, sa druge i naterati ga da plati.
Trojica vojnika upadaju u taj cirkuski karavan koji ih vodi od grada do grada, a njihov zadatak je da ubede ljude da kupuju ratne obveznice. Njihove reakcije na to su različite, neki se gade svega toga, a neki u tome vide mogućnost da učine nešto i za sebe.
Kako to inače biva sa herojima, posle rata ih svi zaboravljaju, čak i preziru, a život teče dalje. Upravo se spremaju novi ratovi, a u njima će biti i novih heroja.
 

Priča ovog filma je izuzetno kompleksna i samo je iskusan reditelj poput Istvuda bio u stanju da u rukama zadrži sve konce. Od centra za obuku, preko boravka na brodu i krvavih borbi na Ivo Džimi, do estradno-kičaste turneje za prikupljanje novca i današnjeg vremena, kada ostareli "heroji" sa gorčinom evociraju uspomene, film nikada ne pada u tempu, niti zapada u ćorsokak. Klint Istvud sa jednakom kompetentnošću režira i najspektakularnije ratne scene ikada viđene i muzičke vinjete iz noćnog kluba (pogledajte gde je Kristina Agilera ukrala ideju za najnoviji spot), uvek imajući u vidu samo svoje junake.
Kao i nekoliko poslednjih Istvudovih filmova, i ovaj predstavlja zanatsko i umetničko savršenstvo u svim segmentima. Glumci su hrabro odabrani, a posebno imponuje Rajan Filip, sjajan i često potcenjivan glumac, koji je konačno dobio ulogu po svojoj meri.
Nasuprot herojskim "malim ljudima", nalaze se političari i bankari, ljigavi, beskrupulozni i karikaturalno predstavljeni. Predsednika Trumana glumi Dejvid Patrik Keli, legendarni negativac, a jednog od vašingtonskih senatora tumači Dejvid Raš (poznat iz serije "Sledž Hamer"), čija vam pojava odmah izmami osmeh na lice. Ovaj kasting nije slučajan i potpuno je u funkciji odnosa koji gledalac treba da ima prema likovima. Konačno smo mogli da vidimo ko se krije iza šarenog odela i iskeženog lica čuvene američke ratne maskote - Ujka Sema
Dakle, Klint Istvud je ovim filmom zadao težak udarac brendu zvanom "američki patriotizam", obesmislio je sve ratne poduhvate u inostranstvu, a da je cilj postignut, dokazuje da ovaj film nije dobio Oskara (ni adekvatan broj nominacija) i da je na blagajnama prošao nezapaženo. Oskare i pohvale dobijaju šećerne vodice kao što je "Spasavanje redova Rajana", a ova savršena rekonstrukcija epohe i briljantna kritika društva ostaje u senci dnevnopolitičkih interesa..
U isto vreme kada su snimane "Zastave", sniman je i njihov film-blizanac "Pisma sa Ivo Džime". "Pisma" su potpuno drugačiji film, ne samo zato što predstavljaju japansku stranu priče, već i po ukupnom senzibilitetu. Posle gledanja oba filma, ostajete zaprepašćeni monstruoznim talentom koji poseduje Istvud. Snimati dva filma, sa dve ekipe, od toga jedan na stranom jeziku, potpuno različita, a o istoj temi, to se graniči sa nemogućim.
 

"Pisma sa Ivo Džime" već svojim naslovom sugerišu da se radi o intimnijoj priči. Odabirom epistolarne forme, Istvud je neočekivano, Japancima dao novu dimenziju - emotivnost, rušeći stereotip o hladnim i disciplinovanim ljudima. Njihova pisma su jednostavna, obična, govore o beznačajnim događajima, ali puna ljubavi i čežnje. Odlukom vrhovne komande, jedinice stacionirane na Ivo Džimi su svesno žrtvovane da bi se zaustavio prodor neprijatelja. Kao u sportskom nadmetanju, ovo realno beznačajno ostrvo je određeno za teren, na kojem će se preko leđa vojnika, nadmudrivati generali. Nekoliko dana pred invaziju, za komandanta je postavljen general Kuribajaši, svestan da će uskoro svi izginuti. Generala tumači fenomenalni Ken Vatanabe, ostvarujući ulogu koja je vredna Oskara. General je školovan u Americi i tokom filma vidimo njegovu veliku borbu između prijatnih uspomena koje ga vežu za SAD i njegovih vojnih zaduženja. Poznajući zapadnu filozofiju, on ulaže velike napore da odvrati svoje vojnike od fatalizma i ritualnih samoubistava u trenucima kada je poraz neminovan. Njegova pisma ženi i detetu su štura, sa malo nagoveštene topline, puna čežnje za mirnim životom.

Ipak, glavni junaci ove tople priče su "mali ljudi", prisilno mobilisani, odvedeni da budu topovsko meso, neznani junaci. Jedan od njih, Saigo, pravi je vojnik Švejk. Suprotno svemu onome što mislimo da znamo o Japancima, on je duhovit, promućuran, optimista, pacifista. On je čovek koji ima u glavi samo jednu ideju, da se vrati kući i nastavi svoj skromni život. Ni ovde, kao ni u "Zastavama naših očeva" nema patriotizma u uobičajenom smislu. Samo puki nagon za preživljavanjem. Jedan od klimakteričnih momenata filma je kada japanski vojnici čitaju pismo koje pronalaze u džepu poginulog Amerikanca. Pismo je od njegove majke, ali oni na njega reaguju emotivno, i svaki za trenutak zamišlja da je to pismo baš od njegove majke. Ova jeziva scena, u kojoj grupa očajnika stojeći u svečanoj tišini, sluša pismo napisano neprijateljskom vojniku, dok okolo gruvaju granate, spada u najefektnije antiratne scene u istoriji filma. Ako je u "Zastavama" Istvud podsetio na Džona Hjustona, Džona Forda ili Freda Zinemana, u "Pismima" gledamo "evropskog" Istvuda. "Pisma sa Ivo Džime" bi mogla da budu film Dejvida Lina, film beskrajno poetičan i melodramatičan, bez patetike i suvišnih reči. Koliko to znači samom Istvudu, govori činjenica da je za ovaj film komponovao i muziku. U maniru pomenutog Dejvida Lina i Serđa Leonea, Istvud ovde uvodi i romantične elemente, kao suprotnost ratnom okruženju. Viteška strana priče oličena je u izuzetno dobro napisanom liku barona Nišija. Baron Niši je inkarnacija srednjovekovnog viteza, romantični plemić, bivši olimpijski pobednik u konjičkom sportu, koji je sam tražio da bude raspoređen na Ivo Džimu, jer želi da bude pod komandom Kuribajašija. Scena kada se on pojavljuje u vojnom logoru na svom veličanstvenom konju, izgleda nerealno. Kratak susret generala i barona na plaži, tokom koga oni razmenjuju nekoliko trivijalnih rečenica, savršeno odslikava njihov odnos i prijateljstvo, uskoro počinje napad Amerikanaca, oni se više nikada neće videti. Idilična plaža je razrovana bombama, a konj gine u prvom vazdušnom napadu. Ovaj film možete da volite ili ne volite, ali teško je ostati ravnodušan prema nivou umetničke i zanatske usavršenosti koju pokazuje Klint Istvud. Nadamo se da će nas uskoro počastvovati svojim novim filmom.

Danko Ješić nkoda@eunet.rs