Savremeni srpski film već godinama bije bitku da zadobije pažnju prosečnog gledaoca ali to nikad nije išlo lako. Godina 2007. za srpski film nije bila fatalna, štaviše, bila je uglavnom prosečna i na nivou prošlogodišnje produkcije. Proizvedeno je ukupno trinaest igranih filmova. Nažalost, samo prosečna jer kad u jednom dvomilionskom gradu kao što je Beograd ostane samo nekoliko bioskopa koji pri tom obično „zvrje“ poluprazni onda ni od kinematografije u celini ne treba očekivati puno.
Konačno, ove godine u Novom Sadu desio nam se i Prvi filmski festival Srbije ali bolje da nije jer je njegova promocija domaćeg filma bila toliko bez efekta da će se autori o tome narednom prilikom dobro razmisliti. U suštini u bioskopima su najbolje prošli filmovi koji tamo nisu ni imali premijeru: „Klopka“ i „Četvrti čovek“.
„Klopka“ Srdana Golubovića otvorio je 35. FEST zasenivši sve ostale njegove premijere i događaje. Iako treba istaći da između porodične drame i trilera ovaj film ostaje nedefinisan ne postoji nijedan bitan filmski razlog da se on žanrovski mora odrediti. Osim jednog, da je to jedan vrlo smeli pokušaj novog žanrovskog iskoraka u srpskom filmu. Poznato je da je takvih pokušaja bilo i pre ali ovog puta su se sve „kockice“ poklopile. Dobar scenario Srđana Koljevića, odlična glumačka podela i perfektna režija Srdana Golubovića bili su garant uspeha ovog filma u onom umetničkom smislu dok je uspeh u srpskim bioskopima zavisio, razumljivo, i od nekih drugih ne-filmskih faktora. Nebojša Glogovac u ulozi “balkanskog Raskoljnikova današnjice” na momente potpuno osvaja gledaoca podsećajući na svoj raskošni glumački talenat.
„Četvrti čovek“ Dejana Zečevića je u žanrovskom smislu uspeo sve ono što je verovatno bilo i planirano. Dosad najzrelije ostvarenje mladog reditelja Zečevića pokazalo je da se on mnogo bolje snalazi u trilerskim i akcionim vodama nego li na primer u horor žanru.
„Odbačen“ je delimično već viđeno u prethodnom filmu Miše Radivojevića („Buđenje iz mrtvih“ koji je onda najavljen kao testamentaran) s tim što se Svetozar Cvetković u ulozi „odbačenog“ ovog puta razračunava sa samim sobom.

Neka od ovogodišnjih ostvarenja kao što su „S.O.S. Spasite naše duše“ Slobodana Šijana, „Peščanik“ Sabolča Tolnaija i „Zavet“ Emira Kusturice prikazana su samo na letnjim festivalima dok bioskopsku premijeru nisu ni imala. U slučaju filma Emira Kusturice bila je to njegova lična odluka ali ni efekti bioskopske eksploatacije većine ostalih domaćih ostvarenja nisu bili bolji. Tako su „Konji vrani “ Ljubiše Samardžića i pored odličnog marketinga imali znatno slabije bioskopske rezultate od njegovog ranijeg filma.
„Hadersfild“ debitanta Ivana Živkovića, rađen po istoimenoj pozorišnoj predstavi, karakteriše pre svega veoma jaka uloga Nebojše Glogovca kojom on dokazuje staro holivudsko pravilo da jedna dobra uloga može u velikoj meri izvući i spasiti čak i osrednji film.
Sličan slučaj bio je i sa filmom Milutina Petrovića „Agi i Ema“ gde velika srpska, filmska diva Milena Dravić pleni svojom glumačkom harizmom i čistotom.
Sa dve veoma različite i komplikovane ali perfektne uloge u „Klopki“ i „Hadersfildu“ Nebojša Glogovac je i ove godine bio zvezda u usponu. Bez premca bila je ovo njegova godina i daleko iznad ostalog proseka.
 

Saša Janković sfipresci@gmail.com