“Čitulja za Eskobara” Milorada Milinkovića je, treći po redu i do sada, najambiciozniji film ovog reditelja. Posle uspešnog debija sa atraktivnom crnohumornom farsom “Mrtav ladan”, Marinković se priklonio lako probabljivoj urbanoj komediji “zabuna” u nepretencioznoj “Poteri za sreć(k)om” da bi se u “Čitulji za Eskobara” uklopio u aktuelna kretanja tokova srpskog filma, beogradske filmske škole, mlađe i srednje generacije, bazirana na urbanom, društveno angažovanom trileru sa karakterističnim humornim konotacijama. Mada je reč o njegovom najkompleksnijem filmskom projektu, uz podršku sve moćnije produkcije PINK-a,”Čitulja za Eskobara” nije ostvarila svoje višestruke ciljeve. Više je razloga za to.
Ono što često predstavlja problem našeg filma je, pre svega, scenario. Rađen na prvu loptu, u već prepoznatljivoj novobeogradskoj matrici,”angažovanog” beogradskog trilera, scenario u svojoj autorskoj neprevrelosti vrvi od opštih mesta, loše dijaloške fakture, uz odsustvo prostora za tvorenje relevantnih likova i njihove podrske osnovnom dramaturškom toku čitave bizarno iskonstruisane priče.

Reditelj Milorad Milinković

Sama priča je dosta porozna i "nabudzena". Glavni junak sa simboličnim imenom Gandi (Vojin Cvetković), predodređen za “siledžiju” genetskim nasleđem od oca, koga je ubila žena zbog zlostavljanja, likvidira narko gangstera koga zovu Srpski Eskobar i to upravo istog dana kada dva urbana gubitnika (efektna tumačenja Borisa Milivojevića i Miloša Samolova) iz puke zabave daju čitulju pravom Eskobaru. Novo ustoličeni bos Gandi je zaljubljen u tajanstvenu devojku Lelu (zanimljiva Tamara Garbajs), koja,da ništa ne prođe bez paradoksa je zapravo njegov školski drug Borko koga je maltretirao u školi i koji je uz pomoć plastične hirurgije otelotvoren u lepu ženu. Sve se odvija pod pažnjom smotane policije i uz pomno praćenje trija iz “drugog sveta” (Boris Komnenić, Seka Sablic i narator Zijah Sokolović).Totalan haos, brate!

Postupak izmirenja fantastičnih alegoriskih elemenata sa realističnim za šta se Milinković, kao reditelj, opredelio, izuzetno je složen i rizičan. Narativni tok je podložan odredjenim zahtevima za logikom i psihološkom kompaktabinošću, pa se dva pomenuta elementa, draga reditelju, lakše izmiruju u sferi metaforike, takozvanih, dubljih sudbinskih značenja, nego samoj nebuloznoj fabuli. U takvoj situaciji gde se logika izmastanog, vanzemaljskog i logika stvarnog, brutalnog sveta narkomafije često međusobno obesmišljavaju. Čak ni povremeni žestoki pasaži ne uspevaju da razbiju osnovni jedoličan štimung.
Zbog neusaglašenosti koja nije ispeglana ni montažom Arefa Zaabija, ni kamerom Miodraga Trajkovića i nedovoljne uverljive motivisanosti pojedinih elementa u čitavoj priči, glavne ličnosti, uključujući i one najvažnije deluju više kao senke i simboli, nego stvarni likovi. Dodatan problem predstavlja činjenica da, mada je razumljivo što ova produkcija svoju snažnu glumačku podršku crpe iz svojih sopstvenih izvora, ipak čitav kasting a i produkcijski dizajn su puka replika sidkoma Pinkove produkcije.