Ovakav vid marketinga se u svetu zaista isplati jer se ponekad može desiti da film povrati uloženi novac već prvog vikenda prikazivanja, naravno to je još uvek moguće samo u Americi. No, niti smo mi znali tačan datum premijere, dok smo o snimanju godinama slušali, niti su to znali producenti i autori filma. Zato umesto holivudskog marketinga u Srba cela priča nažalost podseća na ona već poznata „srpska posla“. Film „Čarlston za Ognjenku“ primer je naše površnosti ali i „megalomanije“. Od scenarija koji je nepotpun i bez minimalnog oslonca na logiku (bez obzira što se radi o filmskoj bajci) do režije koja je u pojedinim segmentima filma prilično proizvoljna. Dugo najavljivani specijalni vizuelni efekti („dosad neviđeni u srpskom filmu“) ne samo da nisu u funkciji osnovne priče već su učinili da se film od možda prvobitno zamišljene ljubavne priče pretvori u ničim izazvani horor. Dramaturški većim delom neopravdani efekti kao da su pravljeni da bi se sve što u scenariju, dijalozima i režiji ne valja, popravi i sakrije. Naravno, to je teško izvodljivo i najvećim majstorima vizuelnih efekata današnjice a kamo li produkcijama kao što je naša gde je ovaj novi filmski zanat u samom začetku. Radnja smeštena u malom srpskom selu, nakon Prvog svetskog rata, odakle je većina muškog stanovništva izginula u ratu, bila je idealna za dobar i konzistentan scenario. Žene u selu su same i nezaštićene a poslednji živi muškarac je na samrti. Kad i on slučajno umire, dve devojke, profesionalne „sestre narikače“ (Sonja Kolačarić i Katarina Radivojević) odlaze u potragu za sposobnim muškarcem po opustošenoj zemlji. Ovako zamišljena, klasična filmska bajka, prožeta elementima komedije, u estetskom i vizuelnom smislu, bila bi najviše nalik francuskoj „Ameliji Pulen“. Elem, umesto opuštenog humora i zabave od samog početka počinju „naklapanja“ i „natezanja“.
Detaljna priča o pojedinačnim propustima ovog filma, počevši od anahronih i neprilagođenih dijaloga samoj priči, bila bi zaista duga i teška. Ipak gledaocima treba istaći tek par korisnih podataka. Nenad Jezdić se pojavljuje u ulozi istorijske ličnosti predratnog srpskog akrobate Dragoljuba Aleksića. Iako Jezdić kao i obično blista u svojim ulogama, njegov ozbiljni pristup i ovog puta kao ni sam lik akrobate Aleksića nije dovoljno iskorišćen. Kakva šteta, jer je Jezdić jedna od retkih pozitivnih strana ovog ostvarenja. U celoj priči izgleda da je najbolje prošla Katarina Radivojević. Njoj je uloga čedne devojke (za razliku od Sonje Kolačarić) najbolje „legla“. Ona se odlično snašla i u slobodnoj erotskoj sceni sa Stefanom Kapičićem iako su i erotske ali i scene nasilja verovatno naknadno dodavane kako bi se popravila sama dinamika filma. Toliko najavljivana uloga Olivere Vučo, koja igra „neupokojenu babu“, takođe je ispod očekivanja ali je i sam njen angažman u filmu za mnogo više poštovanja od većine ostalog prikazanog.
Sve u svemu, od dugo očekivanog Holivuda u Srbiji, izgleda da nije mnogo viđeno. Na osnovu prikazanog „Čarlston za Ognjenku“ je daleko od ozbiljne produkcije pa ako su ovo vrhunski dometi srpskog filma u ovom trenutku onda nam se ne piše baš najbolje. Srećom, postoje i drugi mladi i ozbiljni filmski autori u Srbiji kojima filmski marketing, pre svega iz razloga skromnosti, i nije najjača strana. O njihovim se ostvarenjima, što je i normalno, mnogo više govori i piše tek posle viđenog, posebno na kraju godine, kad se rezultati, utisci i nagrade sabiraju dok se sve ostalo vrlo brzo zaboravlja.