Film "Čarlston za Ognjenku" boluje tipičnih dečijih bolesti koje prate svaki debitantski film, ali treba reći da su retki prvi filmovi koji su imuni od toga. Jedini problem je što se debitantima obično ne daju astronomski budžeti, nekoliko godina za snimanje i postprodukciju i bezrezervna podrška svih institucija. Rezultat koji je pred nama predstavlja nastavak dugog niza filmova koji Srbiju predstavljaju kao najzaostaliji deo sveta, sa kretenastim trogloditima koji povremeno izađu iz svoje pećine tek da bi uradili neku glupost.
Nakon nekoliko godina najavljivanja ovog filma kao "filma od kojeg počinje da se računa nova istorija kinematografije", i površnih informacija o sadržaju, poslednje što se očekivalo je trećerazredni horor. Priča je nagoveštavala romantičnu dramu, možda komediju, istorijski spektakl, tragediju, bilo šta osim horora sa efektima iz Tarkanovog spota i reklame za neke veš mašine.
Scenario je pisan, ponovo pisan i dopisivan, popravljan od strane raznih "doktora" i na kraju ostaje misterija kako je uopšte izgledala prva verzija. Naš narod ima jednu izreku "mnogo babica, kilava deca", koja dobro opisuje ovaj film kao konačan proizvod. Reditelj Uroš Stojanović je i svojim debitantskim kratkim igranim filmom predstavio sebe kao ekscentrika, što je u nekoliko minuta studentskog filma bilo i simpatično, ali u jednoj od najskupljih srpskih produkcija svih vremena, svi nedostaci isplivavaju na površinu. Pre svega, iako je očigledno da je priča trebalo da bude bajka na tragu "Amelije Pulen", "Veridba je dugo trajala" i "Mulen Ruža" (makar nam to sugerišu specijalni efekti), dobili smo nedefinisan filmski košmar, pun morbidnih scena, seksa, krvi i satanskih rituala.

Da bi se poverovalo u bajku, neophodno je uspostaviti pravila koja važe u tom svetu mašte. Glavni problem ovde predstavlja činjenica da je scenarista smestio radnju u Srbiju posle Prvog svetskog rata i čak koristio istorijsku ličnost kao što je Dragoljub Aleksić. Ipak, čak i onome ko je Srbiju video samo na mapi, postaje jasno da ima nedoslednosti preko kojih je nemoguće preći. Počevši od stupidne priče o selu nadomak Beograda koje je potpuno izolovano od ostatka sveta, u kojem nema muškaraca i dece, u kojem se sve žene bave crnom magijom i svesno pristaju na izolaciju i celibat. Posebno besmislena je priča o poslednjem muškarcu koji je negde pronašao neograničenu količinu nagaznih mina i minirao obližnji vinograd, a svaki dan po jedna žena koja izvuče najkraću slamku odlazi tamo da bi ubrzo odletela u vazduh zbog par zrna grožđa koja bi trebalo da ubere. Iz ove epizode izveden je i neuspeli pokušaj crnog humora - iznad zajedničkog seoskog vinograda (ako je iko čuo da tako nešto postoji), koji se iako je miniran sam okopava i održava, stoji tabla na kojoj piše "Vinograd", a seljanke su to prepravile u "Minograd". Ako verujete da bi takva tabla mogla da postoji, onda vam je i ovo verovatno smešno.
Srbija je u to vreme bila moderna evropska zemlja u kojoj su se snimali filmovi koji su bolji od devedeset odsto domaće produkcije danas. Remek-delo kao što je film "Karađorđe" to dokazuje.
Svi ženski likovi su prikazani sa velikom dozom mržnje i nerazumevanja, što ponekad postaje bolno za gledanje. Uvek je tužno kada umetnik ne razume temu kojom se bavi i prezire svoje likove, tako da većina žena, uključujući i glavne junakinje, sestre Boginju i Ognjenku, završava tragično. Ipak, to vas ostavlja ravnodušnim, jer je nemoguće vezati se za likove koji nemaju nikakav oslonac u realnosti.
U ovom gorkom hororu, glumci su bili prepušteni sebi kada su kreirali likove, a čisto sumnjam da im je bilo jasno kako će izgledati konačna verzija filma i kog će žanra na kraju biti. U svemu se najbolje snašla Katarina Radivojević, pošto je njena uobičajena verzija ćudljive devojke ovde imala smisla. Sonja Kolačarić je bila u svom filmu, očigledno komediji, pošto je glumila dvanaestogodišnju devojčicu, često mrmljajući sebi nerazgovetno u bradu. Sličnu interpretaciju, ali sa mnogo više šarma, i u kontekstu priče, pružio je Vuk Kostić u filmu "Mala noćna muzika".
Ostali glumci nisu mogli da dođu do izražaja jer karakterizacija likova nije dobro urađena, tako da je recimo propuštena prilika da se bolje iskoristi lik akrobate Aleksića i sjajni Nenad Jezdić. Dijalog uopšte nije prilagođen vremenu u kojem se odigrava radnja. Ima dosta današnjeg žargona, a glumci u većini slučajeva govore sa modernim beogradskim naglaskom, tako da par izleta u pokrajinski govor samo dodatno naglašava dijaloške propuste.
Pojava Olivere Katarine o kojoj se toliko govorilo, nije doprinela ništa ni radnji ni kvalitetu filma, čak suprotno, predstavlja odvlačenje od koliko-toliko koherentne osnovne priče. Sve propuste u scenariju i režiji (a ima ih mnogo), producent je pokušao da popravi u postprodukciji, što je, znamo, nemoguće, a da je tako govori i česta pošalica kojom na snimanju iskusni reditelji ili direktori fotografije ismevaju nadobudne mlade kolege: Ne brini, sve što sada nisi snimio, ispraviće se u montaži.
Specijalni efekti su bitni ako su u službi scenarija, a ne tek da bi izgledali lepo. Ako posle gledanja filma imate utisak samo o efektima, onda tu nešto nije u redu. Kao kada vas neko pita kakva je devojka sa kojom ste išli u bioskop, a vi odgovorite: Imala je fenomenalne cipele.
Film "Čarlston za Ognjenku" me neodoljivo podseća na još jedno debitantsko ostvarenje - "Krojačeva tajna". Dakle, u pitanju je film nedefinisanog žanra, neizbrušene priče, koji pokušava da kroz bizarnosti i vizuelne udare dezorijentiše gledaoca, a stiče se utisak da su nepotrebne scene seksa i nasilja bile rezultat potrebe reditelja da proveri koliko i šta može.
Da ne bude sve tako crno, treba reći da film ima i dobre osobine, ona najznačajnija je što je kratak, tako da iz bioskopa izlazite relativno neoštećenog zdravlja. Nije isključeno da reditelj Uroš Stojanović završi u Holivudu, jer je dokazao da su mu specijalni efekti bitniji od priče, logike i drugih elemenata koji čine film, što ga čini idealnim saradnikom za neki od velikih studija koji štancuju filmove za multipleks bioskope.
 

Danko Ješić mcguff1@eunet.yu