Treći film u modernom serijalu o Džejsonu Bornu (za mlađe čitaoce napomena da je postojala i mini serija sa Ričardom Čemberlenom u ulozi Borna), ponovo u režiji Pola Gringrasa, donosi nam mnogo akcije, jurnjave, kvazirealističnu kameru i potpuno odsustvo emocija. Ono što je uvek odvajalo dobre od loših akcionih filmova je zdrava doza humora. Setite se bilo kojeg stvarno dobrog akcionog filma, bez obzira da li ste ljubitelj Švarcenegera, Stalonea, Van Dama, Džekija Čena, Brusa Vilisa ili Džeta Lija, uvek postoji nekoliko duhovitih replika, malo crnog humora i dosta apsurdnih načina da ubijete negativca.
U "Bornovom identitetu", humora uopšte nema. Born je hladnokrvna mašina za ubijanje i tu se završava sva kompleksnost njegovog lika. To posebno čudi ako se ima u vidu da je Met Dejmon u više svojih filmova pokazao zavidan komičarski talenat.
Priča se zaglavila u močvari već viđenih klišea koji podrazumevaju usamljenog osvetnika, tajno udruženje unutar američkih bezbednosnih struktura, ispiranje mozga u tajnim laboratorijama i naravno, javno saslušanje pred vladinim komitetom, gde loši momci dobijaju packe, a javnost ukori zle špijune. Ako vas interesuje ovakav tip filmova, možete pronaći na desetine zanimljivijih od "Tri kondorova dana", preko filmova "Ubice i svedoci", "Mandžurijski kandidat", "Teorija zavere" i mnogih drugih. Pored već pomenutih opštih mesta, scenario boluje i od mnogo rupa koje vam ne dozvoljavaju da se stvarno uključite u radnju i vežete za likove. Radnja se dešava na bezbroj lokacija širom sveta, gde junak gonjen osvetom putuje u potrazi za ljudima koji su od njega napravili ubicu. Sama priča je veoma neuverljiva, kao i likovi, jer nam scenarista nije dovoljno objasnio kako glavni junak finansira sva ta putovanja, kako pronalazi dokumenta i oružje, odakle mu brojevi mobilnih telefona direktora CIA i drugih visokih funkcionera, kako može da ulazi u štab CIA i vršlja po direktorovoj kancelariji, i tako dalje. Jedna od scena koje potpuno ruše poslednje tragove uverljivosti je kada Born iz susedne zgrade, kroz prozor posmatra zgradu CIA, gleda kancelariju direktora, saznaje šifru njegovog sefa, čak vidi i šta piše na dokumentima koje on trenutno čita. Iako ovo ne treba da bude dokumentarni film, gluposti ovog tipa su neoprostive, jer umanjuju sposobnost neprijatelja glavnog junaka, čime i on postaje u očima publike manje ugrožen jer za protivnike ima totalne nesposobnjakoviće.

Na području akcije, film nam donosi nekoliko stvarno sjajno osmišljenih scena tuče, dve izuzetne jurnjave kolima i par spektakularnih eksplozija. Ipak, bez opuštanja i humora, ove scene deluju kao obrok sastavljen samo od čokoladnih bombona; ma kako bile slatke, uskoro će vam se smučiti.
Većina akcionih scena je iscepkana u kratke kadrove, tako da sve deluje kao u magnovenju. Sva ta sjajna koreografija borbe, odlična fizička priprema glumaca, dobar tajming i obilje kamera koje snimaju iz raznih uglova deluju kao haotična, maglovita zbrka. Iako atraktivne, ove scene vas preterano ne uzbuđuju. Jedan od razloga je što je Born, kao Majkl Majers i "Noći veštica" - praktično neuništiv. Dok se Brus Vilis u serijalu "Umri muški" iz ruševina izvlači sa ogrebotinama i uz obilje psovki i duhovite opaske, Met Dejmon, poput robota jednostavno ustane i produži dalje. Drugi razlog za konfuziju je to što reditelj nije poštovao osu akcije, takozvanu "rampu", tako da gledalac ne može da prati kretanje aktera filma. Ako gledalac ne može u svakom trenutku filma da identifikuje gde se akteri nalaze, koliko su udaljeni i da li idu jedan prema drugom ili se udaljavaju, to bitno umanjuje uzbuđenje. Ako nemate prostorne koordinate, onda niste sigurni da li će ubica uskoro sustići junaka ili su oni udaljeni kilometrima i minutima. Sjajan primer za ovu konfuziju je scena jurnjave u Tangeru, gde ni u jednom trenutku niste sigurni gde se svaki od tri aktera nalazi. Pošto zbog prirode filma pretpostavljate da će se junak sukobiti sa svojim protivnicima, onda ne vidim razlog zašto je reditelj odstupio od jednog od osnovnih filmskih postulata i to sa ne baš sjajnim ishodom.
Ipak, ovaj film je dokazao svoju snagu u američkim bioskopima i verovatno ćemo gledati još nastavaka u narednim godinama. Da li će u njima biti Met Dejmon, ostaje da se vidi, ali ako filmovi budu ovako koncipirani, bez većih problema može da ga zameni bilo ko, od Marka Volberga do kompjuterske animacije.
Na samom kraju, prisetio sam se proročanskih reči iz sjajne knjige Teodora Rosaka "Treptaj" koja je predvidela ovakav način proizvodnje filmova.
"Nove filmske i muzičke forme mrve svoj sadržaj u sićušne fragmente, koji sve direktnije utiču na osećaj umesto na razum. Čak ni privilegovana buržoaska omladina ne može da pojmi ništa što ima veću kompleksnost od reklamnih letaka. U filmovima namenjenim adolescentskoj populaciji uskoro neće biti scena dužih od pet sekundi, jer pažnja gledalaca neće moći da isprati više. Tekstovi pesama sve češće postaju neartikulisane fraze koje se ponavljaju u beskraj, a da ni jedna od njih nije duža od tri do četiri sekunde."
 

Danko Ješić mcguff1@eunet.yu