Danas, u doba Interneta, sveprisutne televizije i razne "Velike braće", više ništa ne može da nas iznenadi. Da li je baš tako? Zvezda britanske televizije, Saša Beron Koen, kroz svoj rad je stvorio nekoliko upečatljivih likova. Prvorođeni lik je Ali Dži, momak iz kraja, tupavi reper/sitan kriminalac, koji se u sve petlja, a ni o čemu ništa ne zna. Ipak, bez ikakvog ustručavanja, on svoje (ne)znanje ukršta sa znanjem raznih stručnjaka i naučnika, političara i sveštenika. Naknadno su se pojavili još neki likovi, a među njima i Borat. Zamišljen kao kazahstanski TV novinar koji pravi reportaže o Americi, Borat, poput Ali Džija, zalazi u sve pore modernog društva. Zbog globalnog prisustva ove emisije i Boratove popularnosti, posebno posle dodele evropskih MTV nagrada od pre par godina, teško je bilo poverovati da film sa ovim junakom može da uspe.
Zašto? Upravo zato što se ceo koncept "Borata" zasniva na autentičnim reakcijama nesvesnih učesnika. To je u suštini reality show, ali u pravom smislu te reči. Borat samo provocira realne situacije i iskrene reakcije, za razliku od sličnih TV emisija gde se učesnici laboratorijski posmatraju u kontrolisanom okruženju.
 

Sacha Baron Cohen u ulozi Borata

Iako prilikom gledanja filma znate da je u pitanju "nameštaljka", vrlo brzo bivate uvučeni u Boratov svet. Posle nekoliko minuta, svi ostali akteri vam izgledaju kao loši glumci, a jedino Beron Koen deluje prirodno i neizveštačeno. Saša Beron Koen, u ovom filmu demonstrira najviši nivo glume koji je viđen u skorijoj filmskoj produkciji. Ako dobru glumu definišemo kao apsolutno podređivanje ličnosti glumca liku koji tumači, Koen u tome nema premca. On "iz lika" bukvalno dovodi svoj život u opasnost, prosto zato što je u pitanju nešto što bi Borat uradio. Ako tome dodamo i poseban akcenat (i izmišljeni jezik koji je mešavina poljskog, češkog, klingonskog, engleskog i ko zna kojeg još jezika), specifičnu telesnu glumu, dostojnu Čarlija Čaplina ili Džekija Čena (izbor je vaš),
onda shvatamo da je Koen glumac na koga mora ozbiljno da se računa.

Problem sa dobrim glumcima je nekada upravo njihov kvalitet. Ljudi počinju da ih uzimaju zdravo za gotovo, misle da je u pitanju njihovo pravo lice, a ne gluma. To je na svojim plećima osetio i jedan od najpotcenjenijih američkih glumaca (i najcenjenijih reditelja) 20. veka, Klint Istvud, koji je ogorčeno prokomentarisao da je toliko truda uložio da izgradi lik Prljavog Harija, da bi mu ljudi na kraju rekli, pa lako je tebi, ti si takav i privatno.

Genijalnost Borata nije samo u tome što je uvukao mnoge ljude u svoj svet, već što je napravio dvostruku zamku: oni znaju da su snimani, ali misle da je u pitanju kazahstanska televizija, tako da njihove kočnice lako popuštaju, a na videlo izlazi njihovo pravo lice. Koenova veština je ovde trijumfovala, kamera nije skrivena, ali namera jeste. Dakle, niko ne može da kaže da nije znao da je sniman.

 

Koga u stvari Borat ismeva? Prosečan Amerikanac bi odmah rekao Kazahstan (to su rekli i prosečni Kazahstanci), ali to nije tačno. Odlučujući da se povere Boratu, Amerikanci pokazuju šta misle, oni se veoma lako pridružuju njegovim stavovima o ženama, nacionalnim manjinama, Jevrejima ili ljudskim pravima. Iako ga tretiraju kao idiota, oni se ne gade od njegovog novca, smeju mu se, smejući se sami sebi. Ako ste ikada bili u društvu prosečnih Amerikanaca ili Britanaca, onda znate da nas oni vide upravo kao Borata. Imao sam više puta prilike da u svom prisustvu čujem pitanje u pola glasa: "Da li OVAJ govori engleski?". Ovaj se odnosilo na mene, a obično je posle par rečenica usleđivalo beskrajno izvinjavanje, tipa, pošto ste iz Istočne Evrope, nismo očekivali da znate engleski. Toj slici o nama iz nekih bivših zemalja, mnogo su doprineli filmovi koji se snimaju poslednjih godina, kako srpski, tako i ruski, bugarski, rumunski... Nije zato slučajno da je muzika u "Boratu" uzeta upravo iz Kusturičinih filmova. To je za prosečnog zapadnjaka tipičan Srbin, Rus, Kazahstanac...

Ipak, kroz poigravanje sa arhetipovima i predrasudama, Koen je postigao svoj cilj, razotkrivanje primitivizma i gluposti prosečnog Amerikanca. Tog Amerikanca smo davno upoznali u liku Freda Kremenka, kasnije Homera Simpsona, a na to se vešto nadovezuje Beron Koen. Iako sve izgleda kao ad hoc projekat, malo detaljnijom analizom uviđamo da je u pitanju veoma vešto razrađena priča koja ima korene u klasičnoj književnosti. Film se dosta oslanja na Servantesov roman "Don Kihot". Borat je Don Kihot, koji u pratnji svoga producenta Azamata Bagatova koji ima ulogu Sanča Panse, istražuje svet, bori se protiv svojih vetrenjača, ukazuje na gluposti kojima smo okruženi. Tu je i Dulsineja od Toboza, u liku, ni manje ni više, nego Pamele Anderson. U toku svoje potrage, Borat se suočava sa razočaranjima, otkriva da svet te divne države SA i D, nije baš tako glamurozan kao što mu se činilo iz perspektive Kazahstana, a da njegova Dulsineja nije nevina deva, već porno zvezda sa dosta pređenih kilometara.

Koen nam kroz detinjastu Boratovu fascinaciju potrošačkim društvom (koju svi delimo u ovom delu sveta) otkriva pravo lice ljudi i organizacija. Njegove naivne raširene oči, poput onih Volterovog Kandida, gledaju svet iz svoje perspektive, a njegova iskrenost i neiskustvo ga dovode u mnoge neprilike, baš kao mladog D'Artanjana, koji se neiskusno upušta u borbu sa prekaljenim borcima, samo zato što nije umeo da drži jezik za zubima. Da li je Boratova misija u Americi uspela, zavisi samo od nas. Ako primenimo njegova kulturna izučavanja Amerike, možemo da ostvarimo veliku korist ne samo za slavnu srpsku naciju, već i za sebe lično. Primitivizam nije samo ekskluzivno pravo jednog naroda ili nekih pojedinaca, to je preovla|ujući kulturni model u savremenom svetu, a Borat je njegov najžešći kritičar.

Danko Ješić nkoda@eunet.rs