Dugo odsustvo sa filmske scene, ipak je ostavilo svoje tragove. U svom scenariju, po kome je sniman film, Bata Prelić je imao potrebu da nadoknadi propušteno i dosta toga kaže, nemajući dovoljnu selektivnost kod izbora.”Biro za izgubljene stvari” pretenduje da istovremeno obuhvati, živote glavnih urbanih junaka, njihov neredigovan stvarni život i neposrednu projekciju tog “istinskog” života u relevantno filmsko delo, autohtonost stvarnog i stvorenog dela u odnosu na realni život u turbulentnim godinama, i konačno, u odnosu na život onoga koji ga stvara, samog autora Prelića. Mada u scenariju ima dosta i pametno izvedenih i originalno kazanih stvari o procesu stvaranja, piscima i politici, Prelićeva potreba da se prepusti naviranju misli, dosetki i asocijacija, uz potenciranje simbolike, u melanhoničnim tonovima, nepotrebno opterećuje osnovni narativni tok. Stiče se utisak da je Prelić u rediteljskom osmišljavanju scenarija, više vodio računa na dovršenost nekih delova, nego na izgled same celine filma, čime je dosta umanjo komunikativnost ovog ostvarenja sa gledaocima.

Prelić se, uprkos brojnih problema ovog ostvarenja, na nivou scenarija (iskonstruisana teza, neubedljivi likovi), odsustva rediteljske nadgradnje u celovitosti priče i smušene montaže Branislava Godića (odsustvo ritma), pošteno trudio da nađe odgovore na niz pitanja koja pokreće njegov film, uz uzbudljiv, vizuelno efektan portret Beograda i nekih kultnih prostora, poput, Kalemegdana, Kluba književnika, viđen iz posebnog ugla fotogragije Aleksandra Ivančevića, što je veoma bitna i pozitivna karakteristika ovog ostvarenja. Glumačka ekipa u kojoj su bili Andrej Šepetkovski, Bojan Lazarov i Siniša Ubović, uz rutiniranu podršku Miodraga Krivokapića, nije nalazila najbolja rešenja, uz izuzetak Bobe Latinović, koja je u odnose unosila mistiku tajne traganja za “drugom sobom”.