Prosečan američki nezavisni filmadžija je prokleto biće koje lebdi
između Holivuda i Sandensa. Mnogi se izgube u tom limbu, dok su
retki oni koji nađu put do konačnog cilja - zagrljaja holivudskih
producenata. Sandens je u današnje vreme postao neka vrsta NBA
drafta za popunu timova u holivudskim studijima. Pobednici
Sandensa obično dobiju priliku da režiraju holivudski film ubrzo
posle trijumfa, a veliki broj nezavisno produciranih filmova se
otkupi tokom festivala i odmah prosledi u distribuciju.
Pol Tomas Anderson je redak primer mudrog i uspešnog nezavisnog
stvaraoca. Njegovi obećavajući počeci (Noći bugija, Magnolija),
doveli su ga do ulaska u svet "A" zvezda, kroz film "Punch Drunk
Love", gde je na opšte iznenađenje angažovao Adama Sendlera za
glavnog protagonistu i tako snimio jedan od dva, uopšte gledljiva,
Sendlerova filma. Posle ovoga, od strane kritike pohvaljenog
filma, Anderson je mudro čekao svoju priliku i dočekao je sa
filmom "Biće krvi". |
|
"Biće
krvi" se bavi usponom jednog od naftnih tajkuna početkom 20. veka.
To je priča o prvobitnoj akumulaciji kapitala u SAD, ali u isto
vreme priča o ljudskoj upornosti, pohlepi, nasilju, ljubavi,
porodici, prijateljstvu, brutalnosti, prevari i gotovo svim onim
stvarima koje čine život.
Posle ovog filma, Anderson je dokazao da je moguće napraviti
umetnički i gledljiv film, beskompromisan i komercijalan, odnosno,
da je moguće stajati jednom nogom u autorskom filmu, a drugom u
holivudskoj močvari, a da to ne ugrozi konačan ishod.
Bez obzira na sve, treba istaći da bi film "Biće krvi" bio gotovo
nemoguć bez Danijela Dej-Luisa, jednog od najvećih filmskih
glumaca svih vremena. Dej-Luis je u svakom kadru filma i to je ono
što celoj priči daje dinamiku. Bez njegove savršene kreacije, ovaj
gotovo tri sata dug film, bio bi verovatno dosadan. Ovako, vreme
provedeno u bioskopu i ne osetite, jer njegova gluma predstavlja
motor koji pokreće radnju. Danijel Dej-Luis je i u ovom filmu
ostvario veći broj antologijskih scena, dovodeći svoj totalni
pristup glumi do savršenstva. Posebna poslastica za gledaoce su
poslednjih pet minuta filma, gde Luis demonstrira zastrašujući
talenat, pokazujući da je ovogodišnji "Oskar" otišao u prave ruke.
To je redak primer zaokruživanja filma kroz glumačku kreaciju, jer
ono što je Luis uradio, ne može da se napiše u scenariju i ne
postoji reditelj koji bi tako nešto mogao da dobije od glumca koji
ne oseća lik kao deo sebe.
Od samog početka filma, Anderson i njegov stalni direktor
fotografije, Robert Elsvit (dobio je "Oskara" za najbolju
fotografiju za svoj rad), opredelili su se za traženje poezije u
surovim predelima američkog zapada i za prikazivanje unutrašnje
ružnoće likova, tako da su povremeni bljeskovi ljudskosti u njima
bili još efektniji. Elsvit je gotovo uspeo da postigne kvalitet
blizak Toninu Deli Koliju, omiljenom direktoru fotografije velikog
Serđa Leonea. Pojedini kadrovi iz "Biće krvi" mogu da stoje rame
uz rame sa kadrovima iz, recimo, "Bilo jednom na Divljem zapadu"
ili nekog drugog Leoneovog filma.
Muziku, ili bolje rečeno, skup tonova koji prate radnju potpisuje
Džoni Grinvud, iz benda "Rejdiohed". Muzika je minimalistička, a
povremeno podseća na muzičku pratnju iz nemih filmova, što dobro
korespondira sa, na momente ekspresionističkom glumom, Dej-Luisa i
ostalih glumaca.
Ostali glumci, a ima ih dosta, bili su gotovo potpuno u senci
Danijela Dej-Luisa, ali dostojan partner mu je bio mladi Pol
Dejno, u efektnoj dvostrukoj ulozi, braće Pola i Ilaja Sandeja.
Njihove zajedničke scene su furiozne, a Pol Dejno se pojavljuje i
u fascinantnih poslednjih pet minuta filma, u glumačkom duelu koji
se retko viđa, istina kao pasivniji partner.
"Biće krvi" je film značajan iz nekoliko razloga. Prvo, posle duže
pauze je vratio glumi Danijela Dej-Luisa, a nadamo se da ćemo ga
sada češće gledati, iako je on poznat kao težak za saradnju.
Drugo, Pol Tomas Anderson je definitvno sazreo kao reditelj i ima
veliku odgovornost da nastavi sa kvalitetnim radom. Treće, ovaj
film koji se kroz život jednog čoveka bavi značajnim pitanjima
ljudske egzistencije, vraća nadu u mogućnost pravljenja umetničkog
filma koji nije dosadan i pretenciozan i bioskopskog filma koji
nije praznoglava zabava.
|