Tako da je sve što je imalo veze sa intelektualnom glađu bilo nesvesno kretanje, dok sam ja stajao potpuno nezaštićen od svih jakih uticaja… Bio sam zapostavljeni dečak, podvrgavan sumnji sa svih mogućih strana i izlagan vrlo velikim materijalnim poniženjima...“).
Iako Bergman režira filmove od 1945. godine tek je pojava „Sedmog pečata“ (1956) naišla na nepodeljene simpatije stručne kritike i intelektualne javnosti; film koji se dešava za vreme krstaških ratova u srednjovekovnoj Švedskoj i u kojem vitez igra šah sa Smrću, dobio je specijalno priznanje na festivalu u Kanu (Bergman je nagrađen zajedno s filmskim i pozorišnim „saborcem“ Andžejem Vajdom, a pobedio je Vilijem Vajler). Usledili su neki od njegovih najpoznatijih filmova: „Divlje jagode“ (1957), o čoveku koji sumira vlastiti život (Bergmanovi biografi često pominju rediteljev san koji je inkorporirao u strukturu ovog filma), „Devičanski izvor“ (1959, Oskar za najbolji film na neengleskom govornom području), o ocu koji se sveti ubicama svoje kćeri, „Kroz tamno ogledalo“ (1960, Oskar za najbolji film na neengleskom govornom području), o odnosu brata i sestre koji se završava incestom, „Tišina“ (1963), o dve sestre koje su se zatekle u gradu u kojem stanovnici govore, za njih, nepoznatim jezikom, „Persona“ (1966), o pozorišnoj glumici koja iznenada prestaje da govori, „Krici i šaputanja“ (1973), o patološkom odnosu triju sestara i jedne sluškinje. Nakon filma „Licem u lice“ (1976), Bergman poput svoje junakinje proživljava teške trenutke u životu i to kako na intimnom planu, tako i u širem društvenom smislu, biva prinuđen da na neko vreme čak i ode iz Švedske zbog optužbi za utaju poreza (utočište nalazi u Minhenu u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj gde se uporedo bavi pozorištem i filmom).
Smrt je Bergmana zatekla na omiljenom ostrvu Faro, kojem je posvetio „Faro-dokument“, o životu zemljoradnika na tom ostrvu i nepravdi koju im čini centralna vlast, i na kojem je živeo povučeno, daleko od očiju javnosti izlazeći iz intime koje mu je Faro pružao samo kad bi to morao po prirodi svoga posla. Poslednju pozorišnu režiju potpisao je 2002. godine - „Duh“ po Ibzenu, koji je uz Strindberga, najpresudnije uticao na njegova teatarska opredeljenja, a poslednju filmsku režiju 2003. godine – TV film „Saraband“, porodičnu dramu sa njegovim omiljenim glumcima Liv Ulman (koja mu je jedno vreme bila i životna saputnica i sa kojom ima kćerku Lin) i Erlandom Jozefsonom, i sa jakim autobiografskim elementima (glavna junakinja inspirisana je Bergmanovom suprugom Ingrid Von Rozen, koja je umrla od raka i koja je po mišljenju mnogih bila njegova najveća ljubav). Ipak, svi poznavaoci Bergmanovog opusa slažu se da je pravi testamentarni film snimio dvadesetak godina ranije „Fani i Aleksander“ (1982, dobitnik 4 Oskara, ali bez nagrada u nominovanim kategorijama za režiju i scenario) u kojem je, na neki način, učinio najvažniji omaž sopstvenom detinjstvu koje je obeležilo pozorište lutaka i „čarobna lampa“ za projektovanje živih slika, božićni poklon tetka-Ane, koji je i odredio njegov životni put.