naslovna | o nama | festivalski izveštaji | godišnje nagrade | članovi | tekstovi | kontakt

 


 
 



     
Danko Ješić: AGI I EMA, ŽENA KOJE NEMA
O filmu "Agi i Ema" Milutina Petrovića

 



 


Go To   FIPRESCI    
The International Federation
of Film Critics
Official site


Filmovi i festivali iz ugla profesionalnih kritičara


Ako je prvi film Milutina Petrovića bio zaštićen od kritike zbog dugog čekanja reditelja na bioskopski prvenac i činjenice da je nastao bez opterećivanja poreskih obveznika,
njegovo druga ostvarenja ne mogu da budu pod staklenim zvonom. "Zemlja istine, ljubavi i slobode" probudila je simpatije publike i kritike, iako je u pitanju bila prilično labavo strukturirana hipertrofirana studentska vežba. U to vreme su i političke aluzije bile izuzetno dobro usklađene sa našom situacijom, tako da je film doživeo priličan uspeh na raznim festivalima.
Drugi film, "Jug jugoistok" je pokazao da veći budžet i profesionalnija ekipa ne moraju sami po sebi da budu plus. Rezultat je bio prilično hermetičan film čija je radnja i svrha ostala nejasna mnogim gledaocima, a kao takav nije našao put do šire publike.
Za svaku pohvalu je pokušaj Milutina Petrovića da se iz ćorsokaka izvuče povratkom žanrovskom filmu. Bar tako je najavljen njegov najnoviji film "Agi i Ema". Utisak koji je stvoren od strane autora je da se radi o dečijem filmu, odnosno filmu za decu.
Posle prvih par kadrova, shvatate da ovo nije film koji biste pokazali svome detetu. Film otvara prizor dečaka koji u ruci drži svetleću kuglu i sve veoma asocira na početak klasičnog horora, tipa "Predskazanja", sa Demijanom koji publiku fiksira svojim urokljivim pogledom. Motiv krvavocrvene svetleće kugle se često ponavlja tokom filma, bez ikakvog objašnjenja. Posle nekoliko minuta, autor vas uvlači u košmar u kojem svi izgledaju kao sa kraja osamdesetih godina prošlog veka, mada se iz same radnje ne naslućuje da je priča izmeštena u vremenu. Dečak je obučen u stari mornarički šinjel na kome dominiraju zlatna dugmad. Nosi apsurdnu kapu i rukavice. U ovom trenutku je potpuno jasno da ovo nije film koji bi trebalo da gledaju i vole današnja deca, već predstavlja "umetničku" viziju detinjstva nekoga ko je odrastao nekoliko decenija ranije. Lik dečaka nije tretiran sa ljubavlju i razumevanjem, već ga autor posmatra kao odraslu osobu zaostalu u razvoju.
 


Stefan Lazarević u filmu "Agi i Ema"


Ovaj sebični i razmaženi dečak, čudnog imena "Agi" (verovatno skraćeno od Agamemnon ili nekog drugog uobičajenog imena), ima ozbiljne probleme da se uklopi u sredinu i da uživa u svom detinjstvu. On nema nikakva posebna interesovanja, nema drugove, ne uspeva da ostvari komunikaciju sa roditeljima i rodbinom, a ni sa samim sobom, pošto o sebi uvek govori u trećem licu. Film dodatno opterećuje narator, odnosno Agi, koji pokušava da objasni ono što se u filmu dešava.
Da narator nije jedina naznaka želje da se napravi film sličan Ameliji Pulen, govore i specijalni efekti. Iako su neki od njih pristojno realizovani, glavni problem je nedostatak mašte. Recimo, u jednom trenutku, dečak kao vrhunac svoje imaginacije pomene "crvenog konja sa zelenom senkom". U narednoj sceni, vidimo običnog riđana kome je kompjuterski dodat neuverljiv žućkasti odsjaj.
Na početku filma, pojavljuje se i Ema. Ema je osamdeset osmogodišnja starica (sama kaže da ima 32.000 dana), koja živi u straćari nedaleko od Agijeve kuće. Emu tumači Milena Dravić, legendarna glumica iz ratnih filmova i romantičnih komedija, koju nismo duže vreme gledali u nekoj većoj ulozi. Uz dužno poštovanje njenoj karijeri, mislim da ovo nije bila uloga kojom bi mogla da se ponosi, kako zbog samog lika, tako i zbog veoma loših dijaloga.
U strahu da lik nije dovoljno ekscentričan, kostimograf se svojski potrudio da je obuče kao "staru ludu", sa sve pripadajućim šeširom i rukavicama bez prstiju. Već sama afektivna gluma Milene Dravić je bila potpuno dovoljna da se ocrta jednodimenzionalni lik Eme, koja stalno izgovara besmislice i povremeno radi nemotivisane stvari, kao što je trljanje starog volana nauljenom kučinom, uz opravdanje da je u pitanju neka popravka. Na kraju filma, reditelj nam stavlja do znanja da je Ema, u stvari, izmišljeni prijatelj nesrećnog dečaka, što bi trebalo da opravda sve nelogičnosti.
Glavni problem ovog filma je hronična neduhovitost, a posebno je neduhovito bilo korišćenje zgrade Narodne skupštine kao Muzeja voštanih figura, i to u filmu koji je navodno za decu. Likovi su toliko površno predstavljeni, da je nemoguće da se vežete za njih. Posle izvesnog vremena, nije vam stalo šta se sa njima dešava.
Kako deca mogu da osete bliskost sa dečakom koji izgovara ovakve besmislice: "Agi je osećao da ga u grudima peče, kao da je progutao upaljen motor velikog putničkog aviona"?
 


Milena Dravić u filmu "Agi i Ema"

U trenutku kada se pojavi zrno ljudskosti dok Agi i Ema gledaju svog novog ljubimca kokošku Groficu, ona slučajno strada, što izaziva smeh kod naših junaka, a Milena Dravić prokomentariše: "Grofica je kokoška, a kada je grofica kokoška, kokoška mora da bude grofica." Ovo je već duboka filozofska misao koja zahteva dugu meditaciju.
Ceo dizajn filma podseća na TV drame koje su se radile na RTS krajem osamdesetih godina, pod firmom "umetničkih ostvarenja". Muzika, uglavnom kamerna, deluje pompezno i podseća na napornu muziku sa starinskih ringišpila.

Ako se radi o filmu za decu, neophodno je bilo dati i malo optimizma, bilo kroz pokušaje dečaka da pronađe prave prijatelje i interesovanja i da malo omekša srca svojih roditelja, bilo kroz pokušaje roditelja da pomognu detetu kada primete da se ne uklapa u realan život. Ako smo nešto mogli da naučimo od holivudskih dečijih filmova, ma kakvi oni bili, to je da je pravilo žanra da mora da postoji neko naravoučenije, nešto što je lajtmotiv filma, a deca vole da vide i hepiend. Milutin Petrović je svog junaka ostavio još očajnijeg nego na početku, otkrivši da je njegov jedini prijatelj u stvari plod mašte, a najavio je i da će tako ostati u budućnosti.
Pored scenarija koji nije prilagođen dečijem uzrastu i poimanju sveta, jedan od problema bi mogao da bude i preterano učešće Milutina Petrovića koji je ovde bio scenarista, reditelj, montažer i producent filma. Objedinjavanje ključnih kreativnih uloga nikada nije bila dobra ideja, a za to imamo bezbroj primera u gotovo svakom lošem domaćem filmu. Čim ne postoji više ljudi koji su uključeni u stvaralački proces i producent koji može da reditelju da konstruktivne zamerke, uvek se izrodi nekomunikativan i na kraju, komercijalno neuspešan film.
Odraslima će film biti preterano infantilan i dosadan, a deci će biti zastrašujući i dosadan. Ako slučajno primetite da vaše dete gleda ovaj film duže od deset minuta, odvedite ga kod školskog psihologa, verovatno je u pitanju samo prolazna slabost.

 

 

Danko Ješić
mcguff1@eunet.yu
 

 

 

naslovna | o nama | festivalski izveštaji | godišnje nagrade | članovi | tekstovi | arhiva | kontakt

 

 

© Copyright YU FIPRESCI 2007.  Sva prava zadrzana. Mail to WEBMASTER