Ove godine on je bio na listi za odstrel, film mu je programiran za pretposlednji dan festivala, kopiju je završavao u poslednjem trenutku, a kritičarski noževi oštrili su se od prvog dana priželjkujući egzekuciju.
Sreo sam ga, egzaltiranog, nekoliko sati pre prve novinarske projekcije, koja se gotovo paralelno odigravala, sa onom glavnom. Rekao je: ’Verujem da sam napravio jedan od svojih najličnijih i najboljih filmova!’ Sa dugom kosom, prošaranom sedima, naočarima u šari riblje kosti, demodiranom smokingu, ruku pod ruku sa sadašnjom životnom pratiljom, Donatom, Poljakinjom i fotografkinjom, sa kojom deli sudbinu u novom milenijumu, odavao je utisak zadovoljnog i sigurnog čoveka, koji sve drži pod kontrolom.
Pomalo očekivano i autobiografski, glavni junak je fotograf Fin, isuviše neočekivana je odluka da ga igra Kampino. Uuuuhhh .... Ko je j.....i Kampino? Niko drugi , nego uz Ninu Hagen, najveća zvezda nemačke alternativne pank muzičke scene, lider grupe ’Mrtvi konji’, Vendersov sugrađanin iz Dizeldorfa rođen kao Andreas Frege 1952. ,u porodici od pedigrea čiji je deda bio visoki politički funkcioner, a majka Britanka, mali Kampino je bio predodređen za nešto veliko, ali njegovi naduvani baloni za razliku od onih 99 Nenih nikada nisu dobacili do svetske slave. Zaprepašćujuće frigidna harizma, buntovnika koji je prerastao u tetoviranog konformistu, opteretili su film junakom kojeg je teško voleti, još teže razumeti a ponajteže prihvatiti, zbog gotovo neverovatnog glumačkog diletantizma za nekog sa tako velikim scenskim iskustvom.
Ostatak filma je pravi filigranski rad. Mila Jovović koja u blagoslovenom stanju pozira u naučnofantastičnom okruženju, Lu Rid koji se pojavljuje da Kampinu objasni šta su to život i muzika u obliku digitalnog duha, spektakularne i iracionalne pejzaže ruiniranog Palerma i Sicilije, i poslovični Vendersov ’džuboks’ neverovatna selekcija muzike koja besomučno svira ispod svake slike, ...
Kada sam svojevremeno (1995) pravio intervju sa Mikelanđelom Antonionijem, tada potpuno gluvim, uz pomoć njegove kćerke, rekao mi je a mada je to apsurdno, da misli da je Venders potpuno pogrešno odabrao muziku za njihov zajednički film ’Pod oblacima’. A film je bio pokriven muzikom U2, Van Morisona, ... Ko je Vima oklevetao filmskom Betovenu, Antonioniju ? Mnogi su mu zamerili što je ’Lisabonsku priču’ (1994) posvetio tek preminulom Federiku Feliniju, i u kojem se kao epizodista sa zadatkom pojavljuje živahni stogodišnjak Manoel de Oliveira., koji verovali ili ne upravo završava jedan, i priprema još dva filma. Još se sećam zvižduka u istom starom dobrom Kanu, kada glavni junak pronalazi razglednicu sa natpisom ’Ćao Federiko’. Da li se to drznuo da se poredi sa genijem?
I tako Golgota Ernesta Vilhelma nije počela u toku samog filma, koji sasvim izvesno nije među njegovim najboljim, ali izvesno nije ni među najgorim a on je jedan od najvećih u prostorima sedme umetnosti, hteli to mnogi ili ne, nego sa prvim kadrovima odjavne špice. OK. Mnogi nisu poverovali u ljubavnu priču Kampina i takođe nisko energetske Đovane Mecođorno, kao ni pomalo pretenciozni traktat o životu i smrti, koji vode glavni junak i smrt koja se zove Frenk, kojeg(ju) igra Denis Hoper obrijane glave i obrva, a ime je omaž junak u kojeg je impersonirao u Kopolinoj ’Apokalipsi’ iz koje je pobegao glavom bez obzira u ’Prijtelja iz Amerike’ tada mladog i dobrog VV-a. One sekunde kada se na ekranu pojvio natpis da je film posvećen ’svetim kravama’ filmske umetnosti koji su nas napustili nekako baš u o u ovako sparnim i nepodnošljivim danima, prošle godine, Bergmanu i Antonioniju, započela je bura nezadovoljstva,
Najpre među kritičarima a iz pristojnosti zvižduci su bili umereniji na glavnoj festivalskoj projekciji. Šta se drznuo taj balavac od 63 godine sa starinama kao Ingmar i Mikelanđelo?