Dakle, isti taj Aronovski (1964) koji godinama važi za novu veliku nadu globalne kinematografije, gubi trke u foto – finišu. PI (1998) , crno-beli paranoični filigran dobio je status instant kulta. REKVIJEM ZA SAN (2003) bio je predmet divljenja u Kanu ali je izgubio sve trke pa i onu za «Oskare» FONTANA MLADOSTI (2006) je samo pre dve godine ranije ismejana na Lidu. A onda je Vim Venders, kao pre gotovo dve dekade odlučio da autoritetetom klasika, podrži jednog autora, kao što je to bio slučaj sa Stivenom Soderbergom i filmom SEKS LAŽI I VIDEO TRAKE. A nije bilo lako, jer su veliki svetski festivali postali poligoni geopolitičkih sukoba i interesa nove političke korektnosti. Bilo je prominentnije i pametnije dati glas za japansku animaciju ili neartikulisanu nebulozu u kojoj filmski nepismeni prepoznaju umetnost sa velikim «U».
RVAČ savim ispravno porede sa ROKIJEM, svojevremeno najvećim iznenađenjem u trci za «Oskare» koji i danas zauzima paralelno mesto na listama najboljih, najgorih odnosno onih sa najvećom zaradom, koji je doživeo i pet dodatnih inkarnacija. Mišićavi gubitnik u disbalansu inteligencije i bicepsa, davo je poznata formula sportskih melodrama. Još ako ste izabrali dugogodišnjeg gubitnika Mikija Rurka (1956) da bude Vaš (anti)heroj, sve ukupno liči na nešto, što jezikom kladionice, ikada iz luzerskog keca, može da pređe u dobitnu dvojku, a tek da trijumfuje na A festivalu ... Rurk nije Stalone, ali nije ni Matija Bećković, .... Ipak za razliku od holivudskih «žestokih» momaka Miki R. ima i legitimnu boksersku (naravno ne i rvačku karijeru).
Profesioonalno američko rvanje gotovo je najveća alternativa glumačkom studiju Lija Strazberga, pa nije čudo da su njegove zvezde kao Hulk Hogan, zasjale i na filmskom nebu. Ok. Znamo da profesionalni rvači glume i šmiraju žestoko, ali i da lome udove, kako sopstvene tako i one drugih. Krv suze i znoj.
U Veneciji je trijumfovala punokrvna melodrama sa diletantskim premisama, koja je još jednom pokazala i dokazala kako u Grfitovskom smislu, publika mora da se smeje, plače i oseća, a ne da mlati praznu i kumovu slamu. Filmovi o gubitnicima uvek dobijaju, za razliku od života i srpske politike, gde štreberi tajkuni, manji od života, troše naše pare u advertajzing da nas ubede u suprotno. Ovde momak sa mnogo mišića i onim veliki srčanim, dobija i sve naše izgubljene bitke, i nije ga sramota da prospe ne samo mnogo krvi, nego i poneku suzu. Miki Rurk je prešao dugi put od, zveri i lepotana u LEPOM DŽONIJU (1990) preko seks simbola iz 9,5 NEDELJA (1991) do dugog tavorenja na dnu i povratka u GRADU GREHA (2005) gde je tretiran ultimativnim specijalnim efektima bio ni riba ni devojka. U RVAČU je Džoni još jednom bio pesnica svih nas malih ljudi koji znaju da pravda uvek trijumfuje, makar samo na filmu.