Na filmu j profesionalno radio pola veka, a ostao mu veran do poslednjeg daha. Regrutovan je za potrebe zlosrećnog ’Hoja Lero’ (1952) a autorski debi desio se na partizanskom a provokativnom, ’Daleko je sunce’ (1953). Gradeći sceneografiju za domaće filmove, sa dugim brodovima koprodukcija sarađuje i sa vrhunskim majstorima svetskog glasa. U studijima ’Avala filma’ , u srcu i okolini Beograda, kao i širom nekada FNR-SFR Jugoslavije, rekonstruiše imperijalnu Rusiju, Daleki Istok, Norveške fjordove ...
Zlatno doba kada su kamere bili velike kao i filmovi, za scenografe, prestaje kada se one mobilne i manje sele u jedan drgi ambijent – život. I u tom periodu Gavrik je prvenstveno posvećen istoijskom filmu, mada sa istim entuzijzmom preuzima i izazov stvarnosti, tražeći ona manje poznata lica i naličja Beograda u kojem se rodio.
Nije mario da podigne ’kolektivnog Oskara’ kojeg je zaradio davne 1972. , a nominciju za ’Emi’ da i ne pominjemo. Nagrade ga nisu zaobišle, ali za priznanja nije živeo. Novije genercije pamtiće ga poradu na popularnim TV serijama.
Njegova velika ljubav je bio i AFUN, čiji je bio osnivač i dugogodišnji predsednik, i u kojem je bio bitku za dostjanstvo kinematografije, u vremenima kada se uveliko rušilo sve oko nas.
Samo majstori kao Krvavac ili Kusturica, Bilal (Bilal) ili Žulavski (Zulawski), mogli su u pravoj meri da cene Vlastin doprinos, svojim nezaboravnim delima.
Vlasti i sami sebi možemo jedino da se odužimo kvalitetnim produžetkom rada AFUN-a, i naravno prisutnošću njegovog delima na TV ekranima, DVD izdanjima i naravno – u kinoteci.