Da istoriju ne znamo verovatno bi se zamislili nad tvrdnjama iranskih zvaničnika pa bi nam ovaj film u ovom političkom trenutku možda ličio na „savršen zločin“ naručen od strane najmoćnije „tajne službe“ sveta ali eventualni istorijski falsifikat na ovu temu danas je gotovo nemoguć. Istorijske činjenice zaista su ovog puta na strani amerikanaca i veliko je pitanje da li su iranski zvaničnici uopšte i videli film. Iako su podanici iranskog vladara Kserksa zaista prikazani kao nemilosrdni osvajači u kontekstu onog vremena kakva je uopšte suštinska razlika između njih i npr. nemačkih vojnika nadomak Staljingrada ili američke vojske u Vijetnamu. Istorija je obeležena krvavim osvajačkim ratovima svidelo se to nekom ili ne a persijska kao i svaka druga osvajačka vojska bila je u ono vreme i najmoćnija. Podanici malog grada-državice Sparte imali su jednu manu. Spartanci su najviše voleli slobodu i pritom su dobro znali da ona nije besplatna. Tako je bilo oduvek pa i danas 2.500 godina kasnije.
Jedna od najmisterioznijih u istoriji, spartanska kultura bila je po mnogo čemu specifična. Čuveno spartansko vaspitanje  poznato je po tome što su spartanska deca od svoje sedme godine odvajana od roditelja i vaspitavana u posebnim školama – gimnazijama. Za Spartanca je bilo najvažnije biti hrabar, izdržljiv i vešt vojnik. Bili su savršeni ratnici, učeni da se nikada ne predaju i ne povlače. Tako je i došlo do čuvene bitke kod Termopila kada je legendarni spartanski kralj Leonida (igra ga Džerard Batler) 480. godine pre nove ere odlučio da povede 300 najboljih Spartanaca u sigurnu smrt. Kod Termopilskog klanca rešili su da sačekaju moćnu i daleko brojniju Persijsku vojsku predvođenu Darijevim naslednikom, Kserksom ali trećeg dana saznaše da im je neki izdajnik doveo Persijance iza leđa. Tada je Leonida naredio saveznicima da se povuku a svih 300 elitnih Spartanaca herojski su izginuli. Na mestu njihove pogibije kasnije je podignut spomenik s natpisom „Putniče, javi Sparti da smo ovde pali pokoravajući se njenim zakonima“. Bile su to i poslednje reči kralja Leonida ali i sve dok je sveta i veka jedan od prvih zakona svake Božje države biće odbrana slobode. Posle ove bitke Persijanci su spalili Atinu i Akropolj ali sudbina ovih 300 Spartanaca brzo je ujedinila razjedinjene grčke državice. Konačna pobeda nad Persijancima izvojevana je u pomorskoj bici kod Salamine iste godine što naravno nije u filmu ali bi možda trebalo znati radi značaja same Termopilske bitke.

Frenk Miler (reditelj filma „Grad greha“), poznati crtač stripova (Grad greha, Povratak Tamnog Viteza), kako sam kaže, bio je inspirisan starim filmom „300 Spartanaca“ Rudolfa Matea iz 1962. godine, koji je kao dečak gledao. Iako je bilo logičnije da je Miler mogao biti inspirisan najpre lekcijom iz istorije, eto primera da nas i filmovi uče istoriji. Celog života želeo je da ovlada crtačkom tehnikom da bi mogao da ovu neverovatnu priču predstavi javnosti i kad mu je to konačno i uspelo nije jasno zašto je režiju prepustio manje iskusnom Zeku Snajderu jer jedno je strip a drugo je film. Milerov strip postao je svetski bestseler pa se i od filma očekivalo barem toliko uspeha ako ne i više.
Posle samo 2 nedelje prikazivanja u Americi ovaj film beleži rekordnu bioskopsku posetu. To nije nimalo iznenađujuće jer je kompanija „Warner Bros. Pictures“ u marketing i kampanju ovog filma uložila mnogo. O filmu se pisalo i govorilo sve vreme snimanja i „tresla se gora“ a rodio se film Zeka Snajdera! Kritika u Americi dočekala je "na nož" i "isekla“ ovaj film što mu izgleda ne smeta da „ubire profit“. A filmovi se i snimaju za profit, zar ne? Barem je u Holivudu to oduvek bio slučaj. Još je naravno teško oceniti finansijske domete ovog filma ali ako se „po jutru dan poznaje“ biće ovo „dobra berba“ dok kritici ostaje jedino da kritikuje, i šta bi drugo.

Ako je Miler, što je dokazano, dobro ovladao tehnikom crtanja a u mogućnosti savremenog digitalnog grafičkog dizajna zaista ne treba sumnjati u čemu je onda problem? Posle genijalnih ekranizacija Tolkinove trilogije učinilo nam se sve mogućim. Taj utisak na žalost stekao je i reditelj Zek Snajder a kolateralna šteta postala je ova neverovatna priča iz Starog veka. Da se digitalnom tehnikom moglo više i bolje predstaviti bitka kod Termopila postaće jasno već na samom početku gledanja filma. U pojedinim trenucima sve izgleda kao video-igra a primat stvarnog nad digitalnim nijednog trenutka nije dominantan. Odličan primer dominacije stvarnog nad digitalnim je neprevaziđena Tolkinova bajka „Gospodar prstenova“ u režiji Pitera Džeksona. Bajka u kojoj je po prirodi stvari nestvarno dominatno nad stvarnim zahvaljujući efektnoj Džeksonovoj režiji dobila je stvarne dimenzije u filmu za pamćenje. Još jedan noviji primer je film Čena Kajgea „Zakletva“ gde su efekti digitalnog dramaturški vrlo opravdani i u potpunoj funkciji priče i događaja. Nažalost, Snajder je „od gotovog napravio veresiju“ iako on hrabro ističe da je upravo to i hteo:  “Nisam hteo da snimim film koji izgleda kao fotografija, već da vas prenesem u svet koji je Frenk stvorio u svom stripu. Ovo nije istorijska drama. Priča nije linearna.Niti je namera bila da bude sasvim istorijski tačna. Naš cilj je bio da stvorimo iskustvo drugačije od bilo čega što ste ikada videli”. Proces ubeđivanja da niste videli ono što jeste, nije lak i Snajder to dobro zna. Umesto toga možda bi mu bilo bolje da je tokom stvaranja filma više mislio o samom filmu ali on ima prava da veruje u ono što misli, to nije sporno.
 

Lena Hedi kao kraljica Gorgo

Pored tanke režije i previše digitalnih elemenata Snajderov „300“ ima naravno i dobrih strana. Odlično uklopljena virtuelna pozadina pozitivno doprinosi mitološkoj dimenziji drevne Sparte u vreme grčko-persijskih ratova. Autor muzike Tajler Bejts bio je na visini zadatka. Džerald Batler, britanski pozorišni glumac u ulozi kralja Leonide je podjednako svetla tačka ovog filma kao i Lena Hedi, koja odlično igra kraljicu Gorgo. Ni za scenario (iako po grafičkoj noveli i istorijskim događajima) u kome se prepliću strast i politika, požrtvovanje i izdaja, ljubav i gordost ne može se reći da je problematičan, naprotiv, priča ima kontinuirani ritam a film u trajanju od podnošljivih 117 minuta solidan tempo. Samo na specijanim i vizuelnim efektima ovog filma radilo je više od 300 ljudi ali uprkos svemu krajnji rezultat nije epohalan. I teško da će film Zeka Snajdera ostati u dugom sećanju prosečnog gledaoca. Magnetizam ove istorijske teme i ogromna „glad“ i znatiželja publike isprovocirana surovim marketingom „Warner Bros.“ kompanije verovatno će popuniti ili čak i preliti kasu filmskih industrijalaca. Na tome će sve i ostati za sad ali i treba znati da istoriju filma pišu istoričari i kritičari pa izgleda da će se i ovaj film naći između dve vatre i večnim pitanjem „ko je stariji kokoška il’ jaje“? Originalni naziv i stripa i filma je samo „300“ dok je kod nas uz dosetku distributerske kuće „Tuck“ dobio nastavak „300: Bitka kod Termopila“ valjda da bi kod publike bolje prošao. Kakva god bila njegova sudbina u srpskim bioskopima na film „300“ treba gledati kao na jednu važnu informaciju ka sve većoj digitalizaciji filma. Razumevanje ovog filma i ispravno „čitanje“ moguće je samo u digitalnim salama i bioskopima a takvih je u nas samo nekoliko.

Ocena filma (1-10): "300: Bitka kod Termopila"          6,5

Saša Janković sfipresci@gmail.com