Ako imamo u vidu da Beograd
neprekidno beleži pad bioskopske posete, da neki američki
blokbasteri sutradan po ulasku na repertoar imaju samo nekoliko
posetilaca u gledalištu (moje lično iskustvo), opsada dvorana koja
se poslednjih godina događala, govori da je jedan uzak sloj
gledalaca ostao uz prave filmske vrednosti. Organizatori podsećaju
da je lane zabeležena ukupna poseta od blizu 20 hiljada gledalaca.
Sjajno!
Kad pogledamo liste ponuđenih dela za
nastupajuće dane, vidimo da su ovde bezmalo svi filmovi ovenčani
najkrupnijim priznanjima u Kanu, Veneciji, Berlinu, Roterdamu... U
poslednjoj deceniji holivudski moćnici tamo ne prijavljuju svoje
najbolje filmove, njima je važno da na festivalima imaju
specijalne projekcije i najave budućih blokbastera. Došlo je do
prirodne podele, dopalo se nama ili ne.
Znamo da u ovom delu Balkana vlada pravilo
kokošje memorije (desetak minuta od jednog zobanja zrnevlja do
sledećeg), i zato nije zgoreg podsetiti da je FAF (po mom osobnom
sudu, najbolji među desetak drugih u gradu i okolini), od
osnivanja u poziciji pastorčeta, jedva primećenog u burazerskoj
podeli državnih sredstava za festivale svih vrsta.
Rođen je u jesen 1994, u vreme najvećih sankcija
i surove nemaštine. Koncept su osnivači, filmski znalci Slobodan
Novaković i Vojislav Vučinić najpre ponudili savetu Festa, koji je
načinio pauzu (prekid od dve godine, bez nade da će se krenuti
predviđenom stazom). Savet nije prihvatio ponuđeni program pod
naslovom „Pogled u svet“, pa su osnivači uspeli da naprave prvo
izdanje FAF-a sa dvadesetak filmova, od kojih su mnoga pristizala
u ličnom prtljagu autora (što je po međunarodnim konvencijama
kažnjivo). Odjek ie bio iznad svih očekivanja.
Pre petnaestak godina je nastala neprijatna
pauza – festival nije održan jer tobožnja demokratska vlast na
nivou grada i republike nije smatrala da mu valja dodeliti koji
dinar za dovođenje gostiju i plaćanje upotrebe filmskih kopija! A
festival nikad nije bio u milosti vladajućih struktura zato što je
nastao u nezavisnim filmadžijskim krugovima, pa je po zahtevu
demokratskih struktura morao da se ponovo registruje kao “projekt
grupe građana”, jer drugačije nije moglo.
Ali je zato gradska vlast u isto vreme izmislila
Sofest, festival u opštini Sopot, 60-ak kilometara od Beograda,
koji nema nikakve svrhe, jer tamo novinari nemaju lak pristup, a
poseta reviji domaćih filmova je nikakva! Ali nekim lokalnim
moćnicima i njihovoj sujeti i to godi.
FAF je nastao, kao što pomenuh, u jesen 1994.,
kad je Fest dve godine “snom mrtvijem spavao”, a u tim teškim
sankcijskim uslovima, ovde se otvarao prozorčić prema svetu (Holivud
je uvek bio bitniji za Fest nego sve ostalo). Od tada okuplja
uglavnom studentsku i građansku (koliko još ima pristojnih
građanskih navika) publiku, a u vreme vladavine interneta ona zna
šta treba da odgleda, šta se ne sme propustiti. Veći deo novih
filmova neće se naći u redovnom repertoaru, a i kad se nađe, to je
već igla u plastu sena.
I jesenas je bilo teškoća materijalne prirode,
jer je dobijena samo polovina prošlogodišnjeg, inače skromnog
budžeta.
Neki su zaboravili, a bogme mnogi nikad nisu ni
doznali, da je pojam filmskog autora uveo u kategorijalni aparat
verovatno najznačajniji filmski kritičar u celokupnoj istoriji,
Andre Bazen. Osnovao je u Parizu 1951 čuveni filmski časopis
Cahiers du cinema, dao priliku mladim filmofilima, protivnici su
ih zvali “mladoturci”, da podare rang ozbiljnih autora Alfredu
Hičkoku, Hauardu Hoksu, Džonu Fordu, Frenku Tešlinu, koji su
dotada imali ugled dobrih filmskih zanatlija, zabavljača, ništa
više. Ironijom sudbine, kad je ta bitka dobijena, čak i na
američkom tvrdokornom tržištu, tokom vremena pojam autorskog filma
shvaćen je u današnjem, kolokvijalnom značenju, bez ikakve
vrednosne konotacije, ali ne i daleko od nje.
Mladi ljudi koji poslednjih desetak godina
znalački i požrtvovano vode FAF, Srdan Golubović, Stefan
Arsenijević, Srđan Vučinić, uz direktora Megakoma Igora Stankovića
koji se u ovom delu sveta nametnuo otkupom malih autorskih, art-haus
filmova, - rade dragocen posao. Time posredno čine uslugu sebi i
našim autorima, jer festival otvara prostor delima iz okruženja
koja probijaju granice i povezuju nas sa svetom.
A tom svetu dragocenih poduhvata (koji ponekad
nastaju u kućnim uslovima, što omogućava nova digitalna tehnika) i
mi imamo šta da pružimo, jer za veće produkcione projekte ovo
društvo više nema snage. A da budem surovo otvoren, ni autore, jer
je došlo do neumitne generacijske smene. Od stare slave se ne živi,
ma šta o tome govorili tabloidi i naša urušena medijska scena.
