naslovna | o nama | festivalski izveštaji | godišnje nagrade | članovi | tekstovi

 


 



Saša Janković: POST FESTUM 35-og BEOGRADSKOG FESTA

 

 

 

O FILMOVIMA 35. FESTA


"Klopka" Srdan Golubović

"Život drugih" F.H. Donersmark

"Vavilon" A.G. Injaritu

"Crna knjiga" Pol Verhuven

"Gojine utvare" Miloš Forman

Klint Istvud
"Zastave naših očeva",
"Pisma sa Ivo Džime"

"Vreme " Kim Ki-Duk

"Mrtva priroda" Đa Žangke

"Apokalipto" Mel Gibson

"Vrati se" Pedro Almodovar

"Svetla u sumraku" Aki Kaurismaki

"Put u Gvantanamo" Majkl Vinterbotom

"Hronika jednog bekstva" A. Kaetano

Ukupna ocena 35. Festa

 

FEST iz ugla FIPRESCI

IZVEŠTAJI ČLANOVA YU FIPRESCI ŽIRIJA SA 35.FESTA

35. FEST U ZNAKU SRPSKE SEKCIJE FIPRESCI

DODELA FIPRESCI NAGRADA NA
34. FEST
-u

 


Da li si bio
kadar za 35. FEST ili ne, isti je nedavno završen bez mnogo pompeznih kadrova. Luckasti američki reditelj u penziji Bob Rafelson otvorio je Beogradski FEST dok ga je zatvorila srpskoj široj javnosti potpuno nepoznata italijanska glumica asmin Trinka (Jasmine Trinca). Između ta dva događaja“ bilo je mnogo drugih lepših i značajnijih. Pre svega, bio je to novi film Srdana Golubovića “Klopka“ koji je brzo zasenio samu ceremoniju otvaranja a vremešnog Mr. Rafelsona poslao u zaborav već iste večeri.  Posle Berlinske premijere i beogradska publika mogla je videti još jedan uspešan pokušaj katarze i oslobađanja novog srpskog filma.


               Kadar iz filma Srdana Golubovića "Klopka"

Nakon prošlogodišnjeg odličnog debitantskog ostvarenja Miroslava Momčilovića “Sedam i po” videli smo još jedan dobar novi srpski film. Iako treba istaći da između porodične drame i trilera ovaj film ostaje nedefinisan ne postoji nijedan bitan filmski razlog da se on žanrovski mora odrediti. Osim jednog, da je to jedan vrlo smeli pokušaj novog žanrovskog iskoraka u srpskom filmu. Poznato je da je takvih pokušaja bilo i pre ali ovog puta su se sve kockice poklopile. Dobar scenario Srđana Koljevića, odlična glumačka podela i perfektna režija Srdana Golubovića bili su garant uspeha ovog filma u onom umetničkom smislu dok će uspeh u srpskim bioskopima zavisiti od nekih drugih ne-filmskih faktora. Nebojša Glogovac u ulozi “balkanskog Raskoljnikova današnjice” na momente potpuno osvaja gledaoca podsećajući na svoj raskošni glumački talenat. Sve u svemu za sam FEST otvaranje jednim ovakvim filmom bio je događaj bez presedana a za novi srpski film vrlo značajno.
 

Dobitnik Oskara za najbolji strani film i Feliksa za najbolji evropski film u 2006-oj godini “Život drugih”(Das Leben der Anderen) debitanta Florijana Henkela fon Donersmarka (Florian Henckel von Donnersmarck) takođe je jedan od najznačajnijih događaja FEST-a i pored toga što pogrešnom procenom organizatora premijerno nije prikazan u velikoj dvorani Sava Centra od 3.700 mesta već u maloj Dvorani kulturnog centra od 400 mesta. Eto i to se događa ali je sigurno najbolji film ovogodišnjeg FEST-a na sreću otkupljen i već se prikazuje u beogradskim bioskopima. Ovaj debitantski rad mladog nemačkog reditelja snimljen je u vrhunskoj produkciji. Vredi pomenuti i uloge briljantnih Sebastijana Koha (Sebastian Koch) i Ulriha Mihea (Ulrich Mühe). Ova gorka ljudska priča o slobodoumnom piscu scenaristi u nesrećnim vremenima vladavine Štazija sredinom osamdesetih godina u Istočnoj Nemačkoj uverava nas u besmisao života u totalitarnim režimima. Posle osvajanja evropskih feliksa i američkog oskara nema sumnje da će Donersmark ostati da radi u Holivudu. Šteta za evropski film, ipak dobro za Holivud i biće to još jedna potvrda da zakon tržišta i novca nema granica.
 


Sebastijan Koch i Martina Gedeck
u filmu "Život drugih"

Posebna tematska celina na FEST-u “Nemačko putovanje“ prijatno je iznenadila kvalitetom i svežinom produkcije pa nije ni čudo što je nemački film obeležio proteklu evropsku filmsku godinu. Još jedan nemački film “Kuća uspavanih lepotica” (Das Haus der schlafenden Schönen) reditelja i glavnog glumca Vadima Glovne(Vadim Glowna), koji je bio i gost festa, propituje želju za mladalačkim i nevinim u duši jednog starca dok “Slobodna volja”(Der Freie Wille) Matijasa Glasnera (Matthias Glasner) ispituje skrivene dubine neslobodne i napaćene ljudske duše.

 


Poslednji film Roberta Altmana “Radijski šou“ (A Prairie Home Companion) dokazuje da je ovaj veliki reditelj ostao na svom nivou čak i svojim testamentarnim filmom vinuvši se tako u legendu iako je to i za života bio. Novi film britanca Stivena Frirsa (Stephen Frears) “Kraljica” (The Queen) potpuno je zasenila oskarovka Helen Miren (Helen Mirren) u ulozi Kraljice Elizabete II. Gledajući Helen Miren imate nepogrešiv utisak da je reč o nekom snimku prave Kraljice Elizabete i šteta je što i uloga premijera Tonija Blera (Michael Sheen) nije bila uverljivija.
Meksikanac Alehandro Gonzales Injaritu (Alejandro González Iñárritu) na “privremenom” radu u Holivudu u filmu “Vavilon” (Babel) plete i povezuje tri priče na tri kraja sveta. Da je moguće uspešno povezati San Dijego, Maroko i Tokio pokazuje novi Injarituov film. U fokusu su Bred Pit, Kejt Blanšet i Gael Garsija Bernal dok nas dramaturgija “Vavilona” pomalo podseća na prethodni Injarituov film “21 gram” sa Šon Penom ili čak i na njegov prvi meksički film “Pasji život”, ipak nema sumnje da pečat originalnosti ne nedostaje pa svejedno ni ovaj film ne treba propustiti.
Dok jedni odlaze u Holivud drugi se vraćaju (!?). Veličanstveni povratak holandskog reditelja Pola Verhuvena (Paul Verhoeven) iz Holivuda možda je ozbiljna prekretnica u njegovom radu. Posle mnogo komercijalnih holivudskih filmova Verhuven je snimio film na holandskom jeziku “Crna knjiga” (Zwartboek)
, po motivima istinite priče iz Drugog Svetskog rata. Pored odlične priče otkrovenje ovog filma je mlada holandska glumica Keris van Hojten (Carice van Houten) kao i još jedna briljantna uloga poznatog nemačkog glumca Sebastijana Koha. Verhuvenova “Crna knjiga” razbija predrasude i stereotipe o dobrim Jevrejima i lošim Nemcima i na probu stavlja običnog čoveka koji je uvek dobar ili loš bez nacionalnog i rasnog predznaka.
“Gojine utvare” (Goya's Ghosts) Miloša Formana još jedan je važan događaj minulog FEST-a! I to je verovatno dosad najbolji Formanov američki film, snimljen po istoimenom romanu koji je rezultat zajedničkog poduhvata reditelja Formana i istaknutog francuskog scenariste Žan-Klod Karijera. Sva kompleksnost obrađivanja ove teme mogla je biti sama po sebi veliki izazov samo za jednog velikog reditelja, kakav je Forman. Smeštena u Madridu u vreme poslednjih trzaja “španske katoličke inkvizicije” i dolaska “francuske buržoaske revolucije” ispričana je kroz prizmu tri neverovatna lika. Stelan Skarsgor (Stellan Skarsgård) u ulozi najvećeg španskog slikara Franciska Goje, Havijer Bardem (Javier Bardem) kao kontroverzni sveštenik Lorenco i nesrećna devojka Ines koju igra prelepa Natali Portman (Natalie Portman) svojim vrhunskim ulogama svedoče o jednom vremenu iz ugla ljudi koji su deo nekog drugog sveta. Sve što je Forman želeo da pokaže uspeo je kroz ove tri figure svojim izvanrednim dramaturškim stilom i jasno prepoznatljivim filmskim jezikom.
 

U okviru programske celine “fantAzija” prikazan je i film Klinta Istvuda (Clint Eastwood) “Pisma sa Ivo Džime” (Letters from Iwo Jima). Iako je film na japanskom jeziku i u japansko-američkoj kooprodukciji nije sasvim jasno zašto se ovaj film našao u kontekstu filmova iz Azije kad je to prepoznatljivi rediteljski rukopis Klinta Istvuda, snimljen u isto vreme kad i “Zastave naših očeva” (Flags of Our Fathers)i na istu temu samo iz japanskog ugla. Ovaj film je svakako trebalo prikazati u velikoj dvorani Sava Centra i to iste večeri kad i “Zastave naših očeva”. Snimiti dva filma iste godine, na istom mestu, na istu temu iz ugla pobednika i iz ugla poraženog to može samo veliki reditelj kakav je Klint Istvud. Vremešni Klint je zaista kao vino, što je stariji sve je bolji. Film iz američkog ugla rasvetljava ulogu i značaj američke propagande tokom Drugog svetskog rata dok film iz japanskog ugla pokazuje japanski, vojnički fanatizam. I u jednoj i u drugoj priči on nalazi žrtve obične vojnike. Običnog japanskog vojnika koji ne razume slepi fanatizam jer ima voljenu ženu i dete koje još nije video i običnog američkog vojnika koji se plaši smrti i ne razume značaj propagandnih poruka rata.


                    Ken Vatanabe kao japanski general
                         u filmu "Pisma sa Ivo Džime"


Japanski general koga igra Ken Vatanabe (Ken Watanabe) je zaljubljen u Ameriku i američki način života ali on verno služi svojoj otadžbini. Indijanac u regularnoj američkoj vojsci želi da prihvati Ameriku kao svoju ali ona njega ne želi. Sudbine ovih i drugih likova u vihoru krvavog rata fenomenalno su prikazane u svetlu važnih događaja kao što je pad japanskog ostrva Ivo Džima. Šezdeset godina kasnije na istom ostrvu emocije i sećanja na rat i čuvenu bitku od 40 dana su vrlo slične i za jednog Japanca ali i jednog Amerikanca i ne treba ih razdvajati. Filmovi Klinta Istvuda iz ugla pobednika i poraženog nose istu poruku i u tom kontekstu oni mogu biti i jedan film iz dva dela.
Potpuno genijalno, hrabro i originalno ili u prevodu: Klint Istvud!


Prošlogodišnji venecijanski pobednik, kineski reditelj Đa Žangke
(Zhang Ke Jia) filmom “Mrtva priroda” (Sanxia haoren) verovatno nije ispunio očekivanja srpskih kritičara i beogradske publike. I možda ovo i nije najbolji film Žangkea ali je nagrada u Veneciji svakako više posveta njegovom minulom radu. “Mrtva priroda” je film o ljubavi i potrazi izgubljenih duša u starom Fengđeu, gradu koji nestaje pod vodom odakle kineske vlasti raseljuju preko 5 miliona ljudi da bi napravili branu dugačku 600 km. Jedan rudar dolazi u Fengđe da bi pronašao ženu koja je otišla od njega pre 16 godina i da bi video svoju ćerku. Jedna žena u Fengđeu traži muža kojeg nije videla 2 godine. U Fengđeu sve nestaje, stotine kilometara zemlje, kulture i istorije ostaće pod vodom, ipak jedna ljubav će se ponovo roditi dok će druga zauvek nestati. Na istu temu i na istom mestu Žangke je snimio i dokumentarni film “Istok”(Dong) prateći poznatog slikara Sjao-Donga koji slika u mrtvom gradu Fengđeu i živom tropskom gradu Bangkoku i u tome nalazi puno toga zajedničkog. Kao pokušaj retrospektive prikazan je u Kinoteci njegov prvi film “Džeparoš”(Xiao Wu), kojim se Žangke proslavio, ipak izostao je njegov najbolji film “Neznana zadovoljstva”(Ren xiao yao) koji je kod nas pre par godina na festu videlo vrlo malo ljudi. Njegovi filmovi ne spadaju kategoriji “zabranjenih” što bi mu sigurno u našoj sredini podiglo rejting ali su teme kojima se bavi više nego aktuelne, pre svih to je ljubav u svetu beznađa i tranzicije, tema koja je vrlo bliska i našem i kineskom društvu.
Azijska kinematografija je poslednjih petnaestak godina u neverovatnom usponu pa je naslov celine “fantAzija” zaista opravdan mada se tu pre svega misli na korejski film koji ima najbolju godišnju produkciju i svake godine barem jedno ili dva remek dela. Novi film kineskog reditelja Čena Kajgea (Kaige Chen) “Zakletva”(Wu ji) potvrdio je njegov rafinirani ukus i nadmašio kostimirane bajke njegovog zemljaka Žang Jimoua. Nažalost, fest nije prikazao novi film Žang Jimoua(Yimou Zhang) “The Curse of Golden Flower”(Man cheng jin dai huang jin jia) a “Zakletvu“ smo videli sa izvesnim zakašnjenjem od skoro 2 godine ali bolje ikad nego nikad. Nadajmo se da na ovaj novi Jimouov film Beograd neće čekati čak ni do sledećeg festa. Prvi put u poslednjih desetak godina viđen je i jedan indonežanski film “Opera Java” (Opera Jawa) Garina Nugroha (Garin Nugroho). Ova nekad vrlo plodna kinematografija ponudila je nešto zaista novo. Nekadašnji protagonisti opere o princu Rami, njegovoj prelepoj ženi Sitem i zlog kralja Ravana, postaju žrtve sudbine likova. Priča o ljubavnom trouglu između Siti (igra je prelepa Artika Sari Devi), njenog muža Setio i mesara Ludira, bogataša koji vlada selom, završava se tragično. Jedan od tri korejska filma na festu “U vožnji sa ljubavnikom moje žene”(Ane-eui aein-eul mannada) Kim Tai-Sika (Tai-sik Kim) pleni svojom originalnošću, “bunjuelovskim” prizorima i nadrealnim humorom. Prava je šteta što ovaj film kod nas nije otkupljen makar za dvd tržište.

Korejski genijeKim Ki-Duk  (Kim Ki-Duk) ponovo je obradovao festovsku publiku svojim novim filmom “Vreme” (Shi gan). Nakon remek-dela iz 2003. godine “Proleće, leto, jesen, zima i proleće..”(Bom yeoreum gaeul gyeoul geurigo bom), primetno je da njegovi novi filmovi nisu na tom nivou (“Samarićanka(Samaria)",“Provalnik(Bin-jip)" ali ako je “Proleće..” film o životu njegova poslednja tri filma su svakako filmovi o ljubavi i o nemogućnosti da se ona na pravi način ostvari. Kim Ki-Duk i ovog puta ne prestaje da šokira gledaoca. Veza Se-hi (Hyeon-a Seong) i Đi-vua (Jung-woo Ha) posle dve godine ulazi u period krize. Đi-vu je veran ali počinje da gleda druge žene a da bi uživao u seksu sa Se-hi mora da misli na druge. Kad Se-hi više ne može da se nosi sa svojom ljubomorom koja joj truje život odlučuje da plastičnom operacijom promeni svoj izgled kako bi se njen dečko u nju ponovo zaljubio. Ona zatim nestaje na šest meseci ostavljajući Đi-vua povređenog i zbunjenog. Iako priča scenariste i reditelja Kim Ki-Duka deluje šokantno ona je više nego univerzalna, jednostavna i svakodnevna u našim životima a samo su zaplet i rasplet originalni i nepredvidivi. I upravo je u tome genijalnost ovog autora što jednostavnim, svakodnevnim pričama iz naših malih života daje karakter univerzalnog, mističnog, filozofskog i estetskog.



          Novi film  "korejskog genija" Kim Ki-Duka  "Vreme"


On gledaoca nikad ne ostavlja ravnodušnim jer pretresa i ispituje njegovu savest, etiku i životne stavove i u isto vreme ga poziva da da svoj estetski, moralni i lični filozofski sud. Na kraju, on sva pitanja zaključuje na svoj način ali ih i ostavlja otvorenim i nesavršenim. Baš kao što je i sam život uvek između konačnog i beskonačnog a sva estetska i etička pitanja između savršenog i nesavršenog.. Posle gledanja i ovog filma ostaje žal što ovog autora nismo još videli u Beogradu i što i ovaj film nije otkupljen čak ni za dvd tržište. Ali Kim Ki-Duk već snima svoj novi film (Breath) i eto prilike (zadatak za Direkciju Festa!) da ovog “filmskog čudaka” konačno vidimo u Beogradu. Imao sam prilike da se posredno uverim da njegovi intervjui nisu ništa manje zanimljivi od njegovih filmova pa nema sumnje da bi mogući dolazak ovog autora u nas bio pravo osveženje.

Od blagih razočarenja na festu treba pomenuti Mariju Antoanetu (Marie Antoinette) koju igra provokativna Kirsten Danst u filmu Sofije Kopole kao i novi film Larsa fon Trira “Šef nad šefovima” (Direktøren for det hele) a najveće je svakako još jedan “kontroverzni” film Mela Gibsona “Apokalipto”(Apocalypto). Iako je poznato da je Gibson opterećen nasiljem i istorijskim temama to je film od koga se mnogo više očekivalo. Tako će Gibsonov rediteljski limit zasad ostati “Hrabro srce” a svi ostali radovi u senci istog. Još jedan reditelj je razoračao, španac Pedro Alomodovar odavno je ostao bez ideja. Od filma “Sve o mojoj majci” iz 1999. godine on se blago rečeno ponavlja i “vrti u krug” pa bi mu jedna kreativna rediteljska pauza dobro došla. Ipak, ono što ga motiviše da stalno pravi “iste” filmove je svakako pregršt evropskih nagrada koje je dobio i za svoj novi film Vrati se (Volver) u kojem je njegova miljenica i muza Penelope Kruz  sve više holivudska a sve manje evropska glumica. Uostalom kome to zapravo smeta osim samom evropskom filmu koji je uvek bio više autorski a manje komercijalni ali vremena se menjaju i mi u njima.
Ostvarenja koja su manje više ispunila očekivanja krtitike i publike su filmovi finca Akija Kaurismakija, britanca Majkla Vinterbotoma i italijana Nanija Moretija. Manje više da ali daleko od svojih najboljih radova. Završetak Kaurismakijeve trilogije (“Nevreme nadolazi”, “Čovek bez prošlosti”) filmom “Svetla u sumraku”(Laitakaupungin valot) još jedna je priča o gubitnicima modernog društva, o ljudima s društvene margine u Finskoj danas ali primenjivo i na samu Evropsku Uniju. Surovo “doba recesije” je vreme gde su “slabi i iskreni" margina samo zato što su rođeni takvi i što ne žele da promene svoje “proleterske i anahrone” poglede na svet koji diktira način njihovih malih života. Majklu Vintebotomu (Michael Winterbottom, Mat Whitecross - co-director) uspelo je da na filmskom platnu delimično prenese osećanja nevinih zatočenika američkog zatvora Gvantanamo. “Put u Gvantanamo” (The Road to Guantanamo) je igrano-dokumentarističke strukture a glavni protagonisti su tri prava zatvorenika, britanski državljani koji su nevini proveli tri godine života u nehumanim uslovima kao ratni zarobljenici samo zato što su uhvaćeni u Avganistanu u vreme američkog napada. Njihova krivica nije dokazana ali ni nevinost većini gledaoca da su baš “skroz čisti”. Zaista je teško poverovati da su bili samo “turisti na prvoj liniji fronta” ali kad dokaza nema ni za CIA ni za Scotland Yard, ko smo mi da sumljamo u to? No, izgleda da smo i mi nevine žrtve propagande pa zato i nismo u stanju da u to poverujemo ili je možda njihova priča prilično naivna, prosudite sami? Čak ni jedan od protagoniste filma Rizvan Ahmed koji je bio i gost festa možda nije ostavio utisak “nevinog” ali to je već slobodna procena svakog od nas. Nani Moreti pokušao je da napravi film o Berluskoniju “Kajman” (il Caimano) ali mu je to samo delimično uspelo ostalo je filmografija i čuveni poklič “idemo dalje”..

“Pariz s ljubavlju”, kako je naslov “Paris, je t’aime” slobodno preveden mada sam ubeđen da bi na primer  “Pariz, ljubavi moja” bolje zvučalo, je 20 kratkih ljubavnih priča iz “grada ljubavi” iz 20 različitih pariskih arondismana (krajeva). Bilo je lepo videti na platnu Ajfelov toranj, Monmartr, Sen Deni, Pigal, Latinski kvart i druga pariska čuvena mesta iz ugla 20 reditelja. Ipak ključni problem ovog filma je neujednačenost, priče nekih reditelja (braća Koen, Tom Tikver) su puno bolje dok su neke znatno slabije verovatno od reditelja koji i nisu poznavali specifičnu dušu “Grada svetlosti”.
Još jedan film neumornog portugalca Manoela de Oliveire, koji sada već ima 99 godina i svake godine režira neki novi, je nastavak čuvenog filma Luisa Bunjuela “Lepotica dana”. U “Lepotici večnosti” (Belle toujours) pojavljuje se Mišel Pikoli (Michel Piccoli) kao i u originalu ali bez Katrin Danev. Mišel Pikoli slučajno pronalazi Severin (“lepoticu dana”) i želi da joj otkrije šta je onog dana rekao njenom mužu o njoj koji je tad bio nem i paralizovan kao posledica ranjavanja od napada njenog ljubavnika. Da je nastavak mogao biti bolji s obzirom na temu i čuveni Bunjuelov film nema sumnje ali ipak ako imamo u vidu godine reditelja i njegovu vitalnost onda bi svakao svi poklonici Bunjuela trebali videti ovaj film, nažalost verovatno poslednja prilika za to za mnoge je propuštena.
“Zabranjeni bez zabrane” domaćih autora Milana Nikodijevića i Dinka Tucakovća je rađen po istoimenoj Nikodijevićevoj knjizi intervjua sa takozvanim “zabranjenim” autorima iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, iz perioda srpskog “crnog talasa” ali i šire od toga. Pedesetak odabranih minuta za ovaj dokumentarac samo je deo tv serije od 5 jednočasovnih epizoda koja će uskoro biti emitovana na Nacionalnoj televiziji. Značaj ovih filmova koji su osvajali filmsku slobodu u komunističkom režimu je nemerljiv a upravo su filmovi ovih “zabranjenih autora” Dušana Makavejeva, Živojina Pavlovića, Saše Petrovića, Želimira Žilnika, Puriše Đorđevića i drugih proslavili i obeležili srpsku kinematografiju 20. Veka.
 

Izraelski film “Balon” (Ha-Buah) Ejtana Foksa (Eytan Fox) bio je prijatno iznenađenje već u kontekstu vrlo dobre i plodne izraelske kinematografije a veoma simpatična izraelska glumica Danijela Vircer (Daniella Wircer) bila je gošća 35. festa. Njena odlična uloga devojke Lulu ostaće upamćena po jednoj efektnoj erotskoj sceni koja bi mogla da posluži kao dobar primer dramaturški opravdane erotike na filmu.
Poseban događaj bili su a
frički filmovi “Sušno doba” (Daratt) Mahamat Saleh Haruna (Mahamat-Saleh Haroun) i “Bamako” Abderahmana Sisaka (Abderrahmane Sissako). Sada već čuveni afrički reditelj Sisako bio je inspirisan političkom temom večitog otplaćivanja duga afričkih zemalja Međunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci. Za većinu afričkih zemalja to je “začarani krug” a u pozadini ove “bolne” afričke teme je sudbina barske pevačice Mele (Aïssa Maïga) i njenog nezaposlenog muža Čake u glavnom gradu Malija, Bamaku. I drugi afrički film sa festa producirao je Sisako, koji se proslavio u Kanu pre nekoliko godina.“Sušno doba” debitanta Haruna je ozbiljan film o “odrastanju” zrelog čoveka posle završetka višedecenijskog građanskog rata u Čadu, zemlji koja se nalazi u srcu Afrike i Sahare. Ova dva filma iz crne Afrike su najbolji dokaz da i na budućim festivalima afrička kinematografija zaslužuje bolji i ravnopravniji tretman.
Videli smo i “Malu mis Sanšajn” (Little Miss Sunshine) odlično debitantsko ostvarenje bračnog para Džonatana Dejtona (Jonathan Dayton) i Valeri Faris (Valerie Faris) koji će se pamtiti pre svega po izvanrednoj sporednoj ulozi Alana Arkina koji je za to dobio i potpuno zasluženog Oskara.


       Saša Janković i izraelska glumica Danijela Vircer

“Nacija brze hrane” (Fast Food Nation) Ričarda Linklejtera (
Richard Linklater) još jedan je nezavistan film iz američke produkcije značajan pre svega zbog teme i nezaboravnog pojavljivanja Brusa Vilisa i Itana Houka u sporednim ulogama.
Rumunski film na festu imao je s pravom posebno mesto jer je ova kinematografija poslednjih godina u vidnom usponu. Nakon prošlogodišnjih filmova “Smrt gospodina Lazareskua” K.Pujua i “12:08, Istočno od Bukurešta” K.Porumbouia još jedan odličan film “Hartija će biti plava” (Hîrtia va fi albastrã) Radu Munteanua (Radu Muntean). Munteanuov film pokazuje sudbinu jedne male vojne policijske jedinice i jednog policajca na odsluženju vojnog roka 23. Decembra 1989. godine u vreme Revolucije. Potresna priča kao dokaz šta se događa običnim ljudima u revolucionarnim vremenima. I možda baš iz ovih nekoliko dobrih rumunskih filmova možemo sklopiti “pazle” šta se zaista dogodilo tih decembarskih dana u vreme pada Čaušeskua.


Jedan od retkih festivalskih filmova koji će biti dostupan i van-festovskoj publici zahvaljujući di
stributerskoj kući First Production je odličan argentinski film “Hronika jednog bekstva” (Crónica de una fuga) Adrijana Kaetana (Adrián Caetano). Snimljen je po istinitoj priči koja se dogodila u Buenos Ajresu 1977. godine u vreme vladavine “vojne hunte”. Klaudija, fudbalskog golmana B-lige kidnapuje grupa fašista pod optužbom da je saradnik levičarske gerile. U čuvenoj “kući za mučenje” Klaudio i ostali će doživeti neprekidna ispitivanja, mučenja, izgladnjivanja i poniženja do granice izdržljivosti što će ih dovesti do ludila. U iščekivanju smaknuća oni će se odlučiti na poslednji korak. Argentinski film je takođe jedna od kinematografija u usponu i pohvalno je što će ovaj film kod nas biti u bioskopskoj ili dvd distribuciji. Za promenu i odmor od Holivuda, što da ne?

Prošlogodišnje uvođenje “B2B pičinga” na festu pokazalo se opravdanim a ovogodišnja novina bio je takmičarski program festa u okviru programske celine “Evropa van Evrope”. U takmičarskom programu našlo se 8 filmova iz Srbije, Istočne Evrope i bivših sovjetskih srednjeazijskih zemalja. Domaći film “Hamlet” nije prikazan zbog sudskog spora oko autorskih prava producenta Ašanina i reditelja Aleksandra Rajkovića.
Najboljim filmom takmičarskog programa proglašen je kazahstanski film “Da bi dospeo u raj prvo umri” (Bihisht faqat baroi murdagon) Đamšeda Usmonova (Jamshed Usmonov). Usmonov je dugo godina bio glumac i pamtimo ga iz odličnog kazahstanskog filma “Put” (Jol) Darežana Omirbajeva (Darezhan Omirbayev). Bila je ovo prilika da se uverimo da je Usmonov vrlo dobro “naučio zanat” od Omirbajeva. Karakteristiku odličnih filmova iz srednjeazijskih bivših sovjetskih republika teško je odrediti. U njima što je i razumljivo ima elemenata “ruske škole” i evropskog filma ali i sve veće naginjanje ka azijskom filmu zbog jedinstvenog pristupa životu i filozofske mirnoće likova.



Khurshed Golibekov u odličnom kazahstanskom filmu
"Da bi dospeo u raj prvo umri"

Prošle godine fest je prikazao dva jedinstvena filma “Lovac” (Okhotnik) S. Aprimova iz Kazahstana i “Saratan” (Saratan) E. Abdišarapova iz Kirgistana i prava je šteta što Nacionalna televizija ova dva filma nije uzela u obzir. Tako je nažalost Fest pored Festivala autorskog filma ostao jedino mesto u Srbiji gde se ovakva mala remek-dela još mogu videti.

Sve u svemu, kad se crta podvuče, nema sumnje, bilo je dobrih ali i odličnih filmova, rekordnih 97.000 gledalaca najbolji su pokazatelj te činjenice. Selektorski izbor Miroljuba Vučkovića bio je dobar jer je FEST ostao ono što je oduvek i trebao biti nešto između“ festivalskog i bioskopskog programa. Od ukupno 80 filmova sa festa više od 30 gledaćemo narednih meseci u srpskim bioskopima. Prošlogodišnja svetska filmska produkcija bila je solidna zato i izbor naslova za fest selektoru verovatno nije bio lak. Ipak, ključni i tradicionalni problem festa ostao je a to su gosti, zvezde kojih nije bilo. Ako izuzmemo prošlogodišnji dolazak kultnog nemačkog reditelja Vima Vendersa skoro da se ne sećamo kad je fest posetilo neko zvučno ime iz “sveta filma”. Izgleda da je vreme kad je Beograd bio središte filma tih davnih januarskih i februarskih dana zauvek prošlo. Bilo je to vreme jednog od osnivača i prvog selektora festa Milutina Čolića. Sve što je ovom današnjem festu potrebno je ozbiljan takmičarski program (na dobrom je putu) ali i gosti, važni i značajni ljudi iz filmskog sveta. Samo toliko ali to je već mnogo ozbiljniji problem. Zvezde iz Holivuda nažalost imaju svoje “tarife” i s tim se ovaj još uvek mali festival bez pomoći države ne može nositi. Problem budžeta festa je oduvek bio adresiran na ime Skupštine grada i Ministarstva kulture ali izgleda da je to ipak “politički” problem. Srbija ima važnijih stvari od festa u to nema sumnje ali ljudi koji odlučuju morali bi znati da je u stvari jedan od najvećih problema Srbije danas veoma “loš imidž” u spoljnom svetu. Značajna finansijska pomoć Beogradskom festu pomogla bi da Beograd barem na kratko bude Roterdam, San Sebastijan, Karlovi Vari, Varšava ili Solun. I upravo bi to bila značajna investicija u “imidž Srbije” a vratila bi se višestruko svima nama za dobro filma i umetnosti ali i Beograda i Srbije. Odrastao sam uz FEST, bilo je to vreme pokojnog Nebojše Đukelića, jednog od njegovih najuspešnijih selektora, kome iskreno dugujem jer me je naučio da volim fest i film. "Za dobro filma i svih nas, kako nedavno reče Milutin Čolić, čuvajmo i negujmo FEST, kao što francuzi čuvaju svoj Kan”! Pošto mi nismo Francuzi kod nas će to ići "malo" teže ali bez sumnje trebaće nam i vremena da shvatimo da to nismo.
I na kraju, opšti utisak 35-og festa je činjenica da više od polovine prikazanih filmova je za temu imalo ljubav i nemogućnost da se ona ostvari. Problematični muško-ženski odnosi česta su tema reditelja i scenarista ali prošlogodišnja filmska produkcija je bez sumnje obeležena ovim "fenomenom". Tako su protekli dani 35-og Festa uz utisak apokaliptičnog vremena za ljubav bez mnogo romantike ali sa još uvek puno strasti..

 

Saša Janković
sfipresci@gmail.com
 

 

 

 naslovna | mapa sajta | arhiva | forum | linkovi | kontakt

 

 

© Copyright YU FIPRESCI 2007.  Sva prava zadrzana. Mail to WEBMASTER