Ta neformalnost Motovuna i poslovičnost Sarajeva kao i dovoljno originalne programske koncepcije kojih su se na vreme setili i pravilno sproveli u delo, doveli su ih u poziciju koju u svojim zlatnim godinama nisu dosegli ni Pula, ni FEST, najugledniji i najprestižniji festivali u SFRJ.
Odatle zapravo potiče dugogodišnja agonija, tumaranje i postepeno odumiranje tih manifestacija jer u prezasićenoj festivalskoj ponudi i konkurenciji, prva propuštena prilika je obično i poslednja.
Kako ju je onda Motovun iskoristio i primenio? Kako su male ambicije proizvele velike domete?

Krenimo od neobične i nadasve živopisne lokacije. Srednjevekovno mesto sa 500 stanovnika na brdu od 227 metara nadmorske visine u središnjoj Istri ne tako blizu jadranske obale. Jedan hotel, jedna prodavnica, nekoliko improvizovanih kafića i lokala, te nešto ležajeva u privatnom smeštaju. Sve ostalo je montažno i privremeno dopremljeno. Četiri bioskopa, po dva ispod neba i plafona, press centar, video soba, strujne instalacije pa čak i olovke. Kako na Festivalu, računajući i direkciju i brojne volontere, prodefiluje i više desetina hiljada ljudi, dobar deo žitelja rentira svoje sobe i spušta se u okolna sela u podnožju. Dakle gore su povlašćeni ali u svemu jedanki gosti. Nema VIP tretmana, svako je svakom dostupan pa sve pomalo liči na nekakvu filmsku komunu koja kroz pet dana gustira neprestani karneval filma i drugih znanih i neznanih oblika provoda. Kako sami kažu, oficijalna odeća su kratke pantalone, a dugački govori su zabranjeni. Posvećenost poslu je iskrena, gotovo fanatična, uslovi za rad nekad spartanski. Ipak mladi ljudi, uglavnom studenti kojima je ovo izuzetna praksa tehnički nose festival na svojim plećima. Čine to sa osmehom na licu i bez većh propusta.
 
U vreme osnivanja Motovuna, u Hrvatskoj nije postojao festival dugometražnih igranih filmova internacionalog karaktera, dok u tamošnjim bioskopima nije igrao nijedan naslov neameričke proizvodnje. Logično, pažnja je usmerena na ostatak sveta, na male kinematografije i nezavisne produkcije, filmove i autore koji su se nametnuli novim idejama i snagom svojih priča. Godišnje se probere sedamdesetak ostvarenja tog tipa i obima čije se projekcije u neprekidnom nizu smenjuju od 10 ujutro do 4 sata posle ponoći. Publika bukvalno gleda sve, a karte čak i za najnepopularnije, ako se tako može reći ili u odnosu na vreme i lokaciju najnezgodnije projekcije, nestaju najkasnije prvog dana festivala. Prosečan broj gledalaca sa plaćenim ulaznicama redovno premašuje dvadeset hiljada.
 

Žiri kritike Fipresci: Ivan Karl, Sunčica Unevska i Stiven Yates

Ove godine filmovi su bili podeljen u četiri celine, Glavni program, Japanska jeza, Posebne projekcije, Još manje kino i Made in Vojvodina. Neformalni hitovi bili su Panov Lavirint Giljerma Del Tora, Posle venčanja Suzan Bir i odličan izbor japanskih horora. Nije bilo uobičajenih konferencija za štampu, već su glavne zvezde festivala Ištvan Sabo, Džejmi Bel, Dušan Makavejev, Želimir Žilnik i Mira Banjac bili raspoloživi svim zainteresovanim novinarima ili znatiželjnicima na popodnevnim druženjima, tzv. Motovunskom filmskom školom koja je bila locirana na terasi Hotela Kaštel. Pričalo se o svemu, bez ustezanja, gledanja na sat, u atmosferi koja otvara i podstiče na razgovor. Gospođa Banjac je inače stigla u sklopu saradnje sa AP Vojvodinom koja je bila zemlja partner. Formulacija koji malo bode oči, mada su organizatori više puta napominjali da to nije provokacija. Ambasadora Cobela nisam video.

U sklopu te saradnje priređen je koncert vojvodjanskih tamburaša, izložbe zastava novosadskih umetnika kojima su bili okićeni prilazi centru Motovuna i pre svega prikazani filmovi pod etiketom ''Made in Vojvodina'' koja je obuhvatila klasična ostvarenja Soje Jovanović, Karolja Vičeka, Želimira Žilnika, Branka Bauera i koktel recentnih studentskih radova mladih autora. Uz sve to predstavljen je i jedan od programa sa Palićkog festivala.

Bez obzira na ovaj segment, naši autori u udarnom takmičarskom programu nisu bili naročito zastupljeni. Izostali su neki od vodećih filmova novije proizvodnje poput Klopke Srdana Golubovića ili Hadersfilda Ivana Živkovića. Upadljivo je i da u obimnoj vojvođanskoj selekciji nije bilo mesta za sprsko-mađarsku koprodukciju Peščanik. Ne želim da ulazim u kriterijum izbora, moguće je da ti naslovi iz nekog razloga nisu bili raspoloživi.

Reditelju Milošu Radivojeviću je kao članu žirija priređen omaž projekcijom pretposlednjeg filma Buđenje iz mrtvih, u glavnom programu se obreo animirani Film Noar Srđe Penezića i Rista Topalovskog, a na lepe reakcije su naišli i dokumentarac Čarne Manojlović, posvećen karijeri njenog oca, glumca Mikija Manojlovića i žanrovski srodni radovi uglednog Dragomira Zupanca o karijerama reditelja Želimira Žilnika i snimatelja Karpa Godine. Dobro posećen okrugli sto na temu regionalne distribucije čiji je moderator bio beogradski novinar Vladan Petković okupio je između ostalih i filmskog kritičara Dragana Jeličića, umetničkog direktora FEST-a, Miroljuba Vučkovića, glumca Svetozara Cvetkovića i potpisnika ovih redova. Među običnom publikom tokom svih festivalskih dana našlo se dosta mladih ljudi i studenata filmskih škola iz Srbije.
 

Reditelj Dušan Makavejev u Motovunu	Reditelj Želimir Žilnik u Motovunu

Više nego ljubazni i predusretljivi domaćini su se potrudili da maksimalno udovolje gostima, pa su pripremili čitav niz koncerata, radionica, egzotično gastronomskih izleta i oficijalnih prijema i prezentacija. Nijedan dan nije imao praznog hoda, a dobra atmosfera je često pretila da skrene pažnju sa filmova, odvede vas u potpuno drugom pravcu i stavi na slatke muke i biranje između više atraktivnih dešavanja. Slobodno vreme zapravo nije postojalo.

I na kraju lovorike. Žiri kritike FIPRESCI, čije priznanje nije noseće, daje određenu lagodnost kod gledanja i kasnijeg odlučivanja. Luksuz koji vam pogotovo na ovakvom hedonističkom festivalu dodatno ulepšava posao. Nismo se mnogo dvoumili kada smo izabrali britanski film Halam Fo Dejvida Mekenzija, neobičnu ali rediteljski i glumački besprekorno izvedenu priču o odrastanju, suočavanju sa izazovima života i neminovnom sazrevanju sa srećnim krajem. Glavna nagrada Propeler Motovuna dodeljena je izraelsko - nemačkoj koprodukciji Drago blato reditelja Drora Žaula. Da se do pobednika došlo teško svedoče čak tri specijalna priznanja za kojim je posegao žiri na čelu sa veteranom Ištvanom Saboom. Plus za selekciju. Vredi pomenuti i nagradu od A do A koja obuhvata filmove iz regije, od Austrije do Albanije. Najbolji po sudu pripadajućeg žirija bio je bugarski film Problem s komarcima reditelja Andreja Paounova.

Sledećeg leta zemlja partner Istre i Motovuna je Rusija. Dosvidanija do 2008. godine

                                                       Ivan Karl