52. Filmski festival u Londonu (15-30.10.2008.) povukao je nogu sa ekranizacijom brodvejskog hita ’FROST/NIKSON’ (SAD 2008), o čudesnom medijskom dogadjaju kada je medijski šarlatan I bonvivan, novinar Dejvid Frost (igra ga Majkl Šin koji je u filmu ‘Kraljica’ Stivena Frirsa glumio Tonija Blera) uspeo da pred kamerama izvuče od najvećeg političkog Pinokija u istoriji priznanje da je lagao, varao i krao. Iako prevejani Dik Nikson izgleda kao naivčina u odnosu na aktuelnu srpsku političku garnituru, potresna je glumačka bravura kojom veteran, I nekadašnji Drakula, Frenk Lanžela, sa uverenjem brani izvrnutu moralnu sliku svog (anti)junaka. Smeši li se to ‘Oskar’? Najveći problem je ziheraška režija Ron Haurda, koji je film završavao u vreme kada nije bilo izvesno ko će dobiti predsedničku trku, pa je stidljivo gazio po žuljevima Republikanaca. Imponuje rekonstrukcija epohe, duhovita analiza narastajućeg karcinoma medijskog nemorala i seksipil nove muze Vudija Alena, Rebeke Hol.
U Londonu je lansiran i novi 007, ‘Zrno utehe’ (VB 2008), za koji je britanski cinično konstantovano ‘kako nije loš film, ali je definitivno loš Bond’. Fanovi su prihvatili Danijela Krejga koji podseća na crtanog Bonda iz Horakovog svojevremeno podcenjenog stripa, deklarativno zahtevaju da se od uloge ‘M’ raščini Džudi Denč, misle sve najlepše o nogama Olge Kirilenko, ali i plediraju da sledeći agent sa licencom za ubijanje bude princ Endrju, koji ima i vojničko iskustvo iz Avganistana.
Oliver Ston, je sa filmom ‘W’ (SAD 2008) sačekao Solun pa zatim Torino, sredinom odnosno krajem ovog meseca. Iako je bilo teško nadmašiti Majkla Mura i život, nezaboravnu scenu kada gospodin W.Bush strpljivo sluša recitaciju u školi dok mu na uvo šapuću da se ruše blizankinje u Njujorku, stari levičar I šezdesetosmaš g.Ston, napravio je zabavan i tragikomičan film o čoveku koji bi bio zapamćen kao komedijaš da nije odgovoran za neki procenat života na ovoj planeti. ‘W’ je pre svega, kao i njegova varijanta ‘Niksona’ i ‘Rođen četvrtog jula’, bolno i neskriveno mazohističko egzorciranje besmislenosti i pogubnosti američke politike poslednjih pola veka. Na začudan i autentičan način, Oliver Ston je patriot, ali ne kao njegov zemljak po kojem su fenomen i neke rakete dobili ime, nego kao neko koji kao da ponavlja Altmanovu mantru iz ‘Nešvila’, pesmu ‘Valjda smo učinili nešto dobro za poslednjih dve stotine godina’. I Altman je napravio ne baš sjajan film o Niksonu, ali ono što ću možda sada reći je blasfemično, Amerika i jeste demokratska zemlja jer se čak i umetnici iz najkorumpiranije i najkontrolisanije umetnosti današnjice, filma, na direktan i radikalan način bave političarima, politikom, odnosno životom. Ovom prilikom neću da pominjem iz pristojnosti kreature iz modne industrije.
U Srbijici u kojoj JAT radi kao sat, festivala ima više nego filmova, bioskopi nemaju publiku a političari idu na premijere i vole da se slikaju sa glumcima, filmovi su život prepustili soap-operama i rijaliti šou programima, mediji čitaju saopštenja Vlade i političkih partija, a filmski autori beže od politike odnosno praktikuju Čerčilovu maksimu da ‘ne valja biti ni suviše blizu političara jer izgoriš, ali ni predaleko jer možeš da se smrzneš!’. I biće tako dok je država glavni i suštinski jedini finansijer filmova, a javni servis proizvodi pastoralne serijale, sa psovkama i pevanjem.
Solun je više bio zainteresovan za novi film Angelopulosa, ultimativnu autobiografiju u kojoj je okupio filmsku ekipu snova, Vilema Dafoa, Bruna Ganca I Harvija Kajtela, dok je postolimpijski Torino u kojoj je festivalska levica na čelu sa Nanijem Moretijem preuzela vlast, u levičarske kapitalističke suze ne veruje, jer ‘W’ je otišao a Berluskoniju se ne vidi kraj, iako ga je baš sam Moreti ismejao do koske u ‘Kajmanu’.
‘Kapital’ se doštampava kao i dinari kako bi se zaustavio cunami recesije za koju su nam tvrdili da će da nas zaobiđe. Niksona odavno više nema, čovek zvani W ide da se blamira na golf terenima u penzijici a čeka nas era Obame. Da li se sećate koje sve čestitao Bilu Klintonu, pacifisti I saksafonisti, na pobedi? Uh kakav bi to film bio!

                                                                                          Dinko Tucaković