Španci
znaju kako da žive. Imaju raznovrsnu i ukusnu kuhinju, dobra vina,
lepo se oblače, igraju kvalitetan fudbal i košarku. Može se reći
da im je hedonizam deo nacionalnog identiteta, a kada volite život
onda ni prema umetnosti niste ravodušni. Svesni ste sebe i
drugih.Valjda zato festivali i postoje. Ne samo zbog nagrada,
prestiža, glamura i reflektora. Da ukrstimo različito, da
uporedimo slično, da otkrijemo novo.
Na liniji ovih misli nalazi se Festival u Hihonu, jedna od
najstarijih filmskih smotri u Španiji koja je upravo ušla u
jubilarnu 45 godinu postojanja. Koristim reč “sredina” jer ova
manfestacija je svojim obimom, koncepcijom i položajem upravo to,
daleko od ikakvih krajnosti. Da je imalo drugačije ne bi valjalo. |
44. Filmski festival u Hihonu |
|
Smešten na severu
Španije, Hihon svojim izgledom deluje blagotvorno na svakoga ko
dolazi sa strane. Nema velike buke, gužve i brzine osim talasa
koji zapljuskuju prelepu centralnu gradsku plažu. Ambijent kao
stvoren za festival svake vrste. Ovaj posvećen filmu, ne oskudeva
u pažnji i privrženosti kako onih koji ga stvaraju tako i onih što
ga prate. |
Ivan Karl |
|
Teško je u konkurenciji
nekoliko stotina festivala raznih kategorija koji se širom sveta
ređaju i neretko kalendarski poklapaju izmisliti toplu vodu te
ponuditi nešto neviđeno. Jednostavno treba pronaći svoje mesto u tom
dugačkom redu i ako je moguće pobrati što bolje filmove. Hihon sledi
tu logiku i trudi se da svojoj publici ponudi uvid u ono što je
uglavnom izvan domašaja lokalnih bioskopa. To znači da se pažljivo
izbegavaju konvencionalna ostvarenja (uz poneke ustupke) i autori čiji
rad spada u žanrovski mejnstrim. Akcenat je na evropskim
koprodukcijama, američkim nezavisnim radovima i u manjem procentu
filmovima iz Afrike, Azije i sa bliskog istoka. Teme koje se obrađuju
su očekivane i idu od višeslojnih ljubavnih priča, problema
odrastanja, porodičnih lomova i tragedija, društveno angažovanih
pitanja do socioloških eksperimenata.
|
"Shortbus" Jonh
Cameron Mitchell |
Glavna selekcija,
ponudila je petnaest filmova bonus sedam van konkurencije. Nekima je
tu bilo mesto, nekima nije (HISTORY BOYS, QUINCEANERA, No. 2), a
pojedini naslovi (SHORTBUS) bi bili svrsishodniji u nekom specijalnom
programu jer u izražajnom smislu radikalno odstupaju od svega ostalog
iz te celine.Tu naravno dolazimo do kompromisa između selekcije i
distributera na koje nijedan festival pa ni ovaj nije imun.
Pravo osveženje bio je izbor kratkih filmova koji su prikazivani kao
prethodnica glavnom takmičarskom programu i među kojima je bilo i
filmova iz zemalja bivše istočne Evrope (Mađarska, Poljska, Rumunija)
čijih predstavnika iz nepoznatog razloga nije bilo u glavnom programu.
To je donekle kompenzovano opsežnom retrospektivom igranih filmova
nastalih na tom području 60 ih i 70 ih godina prošlog veka. Među
dvadesetak dobro odabranih naslova iz Poljske, Mađarske i bivših
Čehoslovačke, SSSR i Jugoslavije našla su se neka istinska remek dela
poput Tarkovskovog RUBLJOVA, Mencelovih STROGO KONTROLISANIH VOZOVA,
Formanove GORI, GORI MOJA GOSPOĐICE i Makavejeve
MISTERIJE ORGANIZMA. Napor vredan pažnje.
|
|
"Strogo
kontrolisani vozovi" Jirži Mencl |
"Wassup
rockers" Lary Clark |
Festival u okviru
festivala je selekcija “Enfants Terribles” koje je predstavila
četrnaest filmova (četiri animirana) koji se bave životnim pitanjima
mlade populacije, a da su upravo ti pobočni programi možda i najveća
vrednost Festivala u Hihonu potvrđuju tri rediteljske retrospektive u
kojima je predstavljen opus Francuza Bruna Dumonta, mladog i agilnog
Argentinca Lisandra Alonsa i kontraverznog Lerija Klarka (najpoznatiji
gost na Festivalu) koji je uz filmove doneo i kolekciju fotografija
koje je u razmacima načinio
od 1963 do 1983 godine (Izuzetno).
To naravno nije sve, jer je kroz jos nekoliko celina Festivalom
prodefilovalo šezdesetak igranih, kratkih, dokumentarnih, muzičkih,
animiranih i eksperimentalnih filmova. Dakle kad se podvuče crta
ispada da su sporedni programi bolje uštimovani nego glavna selekcija.
Sklon sam da verujem da to nije propust i da pojedini željeni naslovi
jednostavno ove godine nisu bili dostupni.
|
|
"Offside" Jafar Panahi |
"Longing" Valeska Grisebach |
Žiri Kritike nije imao težak zadatak. Odluka da se nagradi film
LONGING (Nemačka, 2005, reditelj: Valeska Grisebach) je sa svake
strane opravdana i ispravna. Potvrđuje to i istovetan rezultat
glasanja oficijalnog žirija. Bilo je naravno još filmova dostojnih
priznanja (A GUIDE TO RECOGNIZING YOUR SAINTS režija: Dito Montiel,
OFFSIDE režija: Jafar Panahi i pre svih DAY NIGHT DAY NIGHT režija:
Julia Loktev). Verujem da ih na nekim budućim festivalima nagrade neće zaobilaziti.
Ivan
Karl
|