Posle uspeha filma “Falsifikator” Stefana Ruzovičkog i dobijanja Oskara za strani film, ovaj autor se ove godine pojavio sa kompletno drugačijim dečijim filmom “Lili” rađenim uz dosta animacije. Već afirmisani autori, poput Andreasa Prohaske i Mihael Glavoger, imali su na programu čak po dva filma, što govori o gajenju kontinuiteta u radu već priznatih autora, što je takođe, nešto o čemu valja uzeti uzorak i u našoj sredini. Prohaska je imao za temu “Prvog dana” moguću katastrofu atomske centrale u susedstvu (valjda, Krškog) i nastavak svog uspešnog košmar filma “Za 3 dana bićeš mrtav”, dok je Glavoger u “Igri oca” razmatrao pitanja moralnih dilema a u “Visokom kontaktu” se bavio problemima sa drogom i gluvarenjem emigranata u austrijskom podzemlju. Najdalje je u ovoj veoma raznovrsnoj tematskoj ponudi otišao mladi Peter Jaitc sa svojim diplomskim i debitantskim filmom “Rimini”, rađenom upravo na temu beznadja i lutanja mladih u potrazi za rešenjima svojih životnih pitanja.
Izuzetnu pažnju ove godine skrenuli su na sebe dokumentarni filmovi, koji su svaki za sebe pronalazili i obrađivali neka važna pitanja savremenog života. Pre svega, na temu ekonomskog kolapsa savremenog sveta, uz povezivanje sa stvarnim stradalnicima iz Burkine Faso i drugih zemalja Trećeg sveta, u filmu “Pravimo lovu” Erwina Wagenhofera, reč je o municioznoj kritičkoj studiji politike pohlepe i “imperijalne” sile globalističkih moćnika. Filmovi “U svetu” Konstantina Vulfa i “Jedna od osam” Sabine Derfinger bave se ljudskim sudbinama u kontekstu starog uglednog bečkog porodilišta, kao i ženama suočenim sa ozbiljnim zdravstvenim problemima. Mlada Nina Kusturica poreklom sa naših prostora već afirmisana na planu igranog filma, iz svog ugla dala je upečatljivu sliku mladih emigranata iz Afrike i Azije u potrazi za mestom pod suncem u Evropi u svom emocijama ispunjenom filmu “Mali stranci”. Veoma provokativan je film “Odmor od mira” Amina Hak-Hagira i Zakline Smit u kome glavni junak ispovedno govori o svom učešću u jugoslovenskom građanskom ratu na strani hrvatske vojske protiv Srba.
Sve u svemu, Dijagonale je pružio zanimljiv pregled savremenih tokova austrijskog filma, koji uz nastavak oslanjanja na moćnu nemačku produkcijsku bazu, nastavlja svoj sve uspešniji nastup na svetskoj sceni. Ovde konkretno predstavljajući “Priču o Rudi Duckeu” u režiji Stefana Kromera, uz dokumentarni komentar stvarnih učesnika u prohujalim događanjima, koja se izvrsno uklapa u sličan projekt suočavanja sa prošlošću u filmu “Bader Majnhof kompleks”.
 

                                                                                        Borislav Anđelić