Ipak ’Berlinale’ su i prateći programi ’PANORAMA’ i ’FORUM’. ’PANORAMA’ je ove godine slavila trideset godina postojanja i bila je u potpunosti posvećena svojim korenima,kada je to bio redak prostor u kojem su mogli da se iskažu autori, kako bi se to danas politički korektno reklo, ’drugačijih seksualnih opredelenja’. Ova isključivost u koncepciji rezultovala je svega nekoliko zanimljivih ostvarenja kao što je novi film provokativne i pornografične Ketrin Breja (Catherine Breillat) ’PLAVOBRADI’ (Barbe Bleue) čedna bajka o lepotici i zveri, gde kao u retkom kojem drugom filmu dobro trijmfuje nad zlom. Godine čine svoje. Ostatak programa činili su homoseksealni, metroseksualni i transeksualni prizori iz Tel Aviva, Moskve, naravno SAD, kao jedna alternativna slika sveta u kojem živimo, i u kojem porodica prestaje da bude osnovna ćelija društva.
’FORUM’ je sa druge strane, ponudio niz sjajnih dokumentarnih filmova koji lagano prete da preuzmu primat po kvalitetetu kako ideja tako i produkcije. Selekcija kratkih filmova poslovično donosi autore koji će sledećih godina da se ’presele’ u neki od glavnih programa. Tako je bilo i sa Stefanom Arsenijevićem. U međuvremenu mladih autora je sve više jer je otvoren ’TALENT CAMPUS’ na kojem radionice drže filmski velikani kao Venders (Wenders) ili Frirs (Frears).
Za gurmane tu su filmovi koji se bave hranom kao i druge razne specijalne prezentacije. Sve u svemu, preko hiljadu filmova ne računajući filmski pijac, market, na kojem se prodavalo sve od filmova, preko TV scenarija, DVD-a pa i do vlastite duše onih koji bi po svaku cenu da snime novi film.
Partiji su bili manje glamurozni nego inače (štednja je prisutna na sve strane) a zvezde su se trudile sa pokazuju da imaju političke stavove što je neko duhovito nazvao ’Obamina’ era.
Lično najfascinantniji događaj za mene desio se upravo na jednom partiju gde su naši susedi Mađari angažovali nepredvidivog Pitera Grineveja (Peter Greeneway) za performans, odnosno nešto što je on nazvao ’TOTALNI FILM’, gde je na pet ekrane kao VJ (video disk džokej) na jednoj zatvorenoj berlinskoj ulici u centru kojom bi ipak prošao poneki tramvaj, miksovao slike i prizore iz projekta nazvanog ’92 stvari koje čine život’, anticipirajući da film bar na način kako ga tertira Holivud danas i veliki evropski puding projekti, umire kao umetnost.
Ipak ako bi Vam ’Berlinale’ dosadio u svojoj predvidivosti, veliki i divni grad Berlin na ponudio je imao i takve bisere kao što su bile retrospektiva Pola Klea (Paula Kleea) ili izložba instalacija Džefrija Kuna (Goeffrey Kuhn). Ljubitelji trancea i tehno muzike svake noći su mogli da se osećaju da su u prestolnici ove vrste muzike ili pre pokreta, ali sve u svemu bilo je to desetak hladnih zimskih dana, koji najvljuju godinu socijalnih nemira, sukoba i nadjmo se , ne i ratova.


                                                                                          Dinko Tucaković