14. Sarajevo Film Festival završen je u subotu prvom pobedom jednog hrvatskog filma, koprodukcije Propeler Filma Borisa T. Matića, Refresh Ademira Kenovića, britanske kompanije F&ME, nemačke Tradewind Pictures i američke Platform. Buick Riviera Gorana Rušinovića osvojio je Srce Sarajeva za najbolji film, glavni glumci Leon Lučev i Slavko Štimac podelili su nagradu za najboljeg glumca, kao i nagradu FIPRESCI.
Nagrada za najbolju glumicu pripala je Ayci Damgaci iz turskog filma Moj Marlon i Brando, a specijalna nagrada žirija austrijskom fimu Mart Klausa Handla. S obzirom na konkurenciju i sastav žirija- turski redatelj Nuri Bilge Ceylan (Tri majmuna, Uzak, Klimati), britanski redatelj Hugh Hudson (Vatrene kočije, Grejstok, I Dreamed of Africa), hrvatska glumica Marija Škaričić, direktor kompanije Match Factory Michael Weber, i umjetnička ravnateljica Taormina Film Festivala Deborah Young, i podatak da je Buick Riviera u Puli osvojio samo nagradu za najbolji scenario i bio (ubedljivo) proglašen najboljim filmom po oceni 11 stranih novinara i kritičara, Pula Film Festival bi trebalo ozbiljno da se zapita o svom izboru žirija. Prvo pitanje je- zašto u sastavu ocjenjivačkog suda nije bilo nijednog reditelja? I nijednog stranca?
Pošto je 1997. snimio svoj prvenac Mondo Bobo, prvi nezavisni hrvatski film sa mnogo mana koji je ipak predstavljao veliko osveženje u hrvatskoj kinematografiji, a zatim Svjetsko čudovište 2003, Goran Rušinović je konačno našao dobitnu kombinaciju. Scenarij za Buick Riviera koji je napisao zajedno sa Miljenkom Jergovićem, zasnovan na istoimenoj knjizi hrvatskog književnika rođenog u Sarajevu, govori o Srbinu i Muslimanu iz Bosne i Hercegovine koji se sreću na pustoj autocesti u sred Severne Dakote, tačnije u Fargu, proslavljenom filmom braće Coen. Coenovi su snimali u Kanadi, a Rušinović i producent Boris T. Matić odlučili su se upravo za Fargo, između ostalog zato što je u Severnoj Dakoti posle rata u BiH naseljeno preko 2000 bosanskih izbeglica.
 

Pobednici 14. Filmskog festivala u Sarajevu

Hasan (Slavko Štimac) se doselio tokom rata i još uvek je nezaposlen, oženjen je Amerikankom od koje je otuđen i jedinu utehu nalazi vozeći se u svom Buick Rivieri, jedinim mestom u kojem nalazi svoj sopstveni svet. Auto mu u jednom trenutku ostaje zaglavljen u snijegu, i on zaustavlja prvo vozilo koje nailazi. Ispostavlja se da dotični džip vozi Vuko (Leon Lučev), Srbin iz BiH koji se doselio pre pet godina i ubrzo se oženio bogatom Amerikankom. Od nje se razveo i, slobodan i bogat, krenuo u novi život. Odmah prosipa Hasanu čitavu priču o svom životu, a kako Hasan nema mnogo toga da ispriča, Vuko prelazi u optužujuću tiradu o muslimanskim običajima i navikama. Njihova rasprava se nastavlja u Hasanovom domu i završava tragično, postavljajući pitanje je li rat u BiH zaista završen. Slavko Štimac minimalističkim glumačkim pristupom ostvaruje značajnu i posebnu ulogu, a Leon Lučev mu kontrastira snažnom, raspucanom izvedbom potpuno odgovarajućom njegovom liku i još jednom pokazuje da spada u sam vrh hrvatskog glumišta, te je podeljena nagrada za najboljeg glumca apsolutno prikladna. Fotografija Igora Martinovića (iako zbog tehničkih poteškoća odgovarajuća kopija nije prikazana ni u Puli ni u Sarajevu) predstavlja pusti, snežni pejzaž širokim planovima koji metaforično oslikavaju prazninu Hasanovog života. Flešbekovi na rat u BiH su simbolični (nema ratnih slika, već samo Hasana u kamenitim predelima u snolikim situacijama) i crno-bijeli i donekle odudaraju od celokupne koncepcije filma, a prekriveni su voice-overom Hasanovog oca. Rušinović konačno pokazuje sigurnu redateljsku ruku i ovo je svakako najbolji film godine sa područja bivše Jugoslavije.

POSLE SNIJEGA
Film Aide Begić Snijeg, ovenčan nagradom najboljeg filma programa Kritika nedelje na ovogodišnjem kanskom festivalu, otvorio je 14. Sarajevo Film Festival. Priča je smeštena u zabačeno, ratom ruinirano selo u istočnoj Bosni 1997, gde živi sedam žena, četvoro siročadi i jedan starac (još jednom izvrsni Emir Hadžihafisbegović). Stanovnici sela pokušavaju da opstanu prodajući slatko i ajvar na putu kojim retko ko prolazi. Svim ženama su u ratu pobijeni muževi i svaka žali na svoj, poseban način. Kada u selo dođu srpski i jedan strani biznismen koji žele za ozbiljan novac da otkupe zemlju, pred njih se postavlja egzistencijalna i moralna dilema: prihvatiti novac ili ostati na svojoj, koliko god uništenoj, zemlji. Glumačka podela je izvrsna, predvođena Janom Beri i fantastičnom mladom Zanom Marjanović, a Begićeva, za debitantkinju, pokazuje izuzetnu rediteljsku kontrolu. Iako u filmu ima praznog hoda, i iako je uprkos očito velikom uloženom trudu ovo delo, na kraju krajeva, patetično, ne može se reći da film nije zaslužio kansku nagradu. Uostalom, što se patetike tiče, ni mnogo iskusniji reditelji bi se teško izborili sa samom temom.
 

Majk Li na Filmskom kampu u Sarajevu

Filmski program ovogodišnjeg SFF-a je kvalitetan, šarolik i iscrpljujući. Kao i na većini festivala, najslabiji njegov deo je zvanična konkurencija, u kojoj prednjače Turska sa tri filma i Mađarska i Hrvatska (Kino Lika Dalibora Matanića i Buick Riviera Gorana Rušinovića) sa po dva. Od do sada viđenih, možda je najinteresantniji prvi dugometražni (sa trajanjem od 62 minuta jedva ulazi u ovu kategoriju) film Slovenca Blaža Kutina Mi nikada nismo bili u Veneciji. Do samog kraja, glavni likovi Grega i njegova supruga Maša ponašaju se kao u nekoj Beketovoj drami. Njihovi apsurdni, naizgled nemotivisani postupci i teatralna, preterana gluma Aljoše Ternovšeka i Ive Krajnc kod gledaoca izazivaju zbunjenost, dok na kraju sve ne bude objašnjeno jednom sasvim jednostavnom scenom, što je pristup koji neodoljivo podseća na Larsa von Treira. Kutin vodi film sigurno, samouvereno i hrabro, i od njega se može očekivati da u budućnosti razvije jedinstven rediteljski rukopis kakav dugo nije viđen na ovim prostorima.
U okviru programa Panorama do sada najlepši i najbolji igrani film svakako je Putešestvije sa domaćim životinjama ruske rediteljke Vere Storoževe koja pokazuje kako je u 21. veku moguće prilagoditi poetiku autora od Tarkovskog do Mihalkova na večitu temu ruske kinematografije, položaj žene u ruralnoj sredini. 35-godišnja Natalija koja se pravo iz sirotišta udala za ograničenog seljaka koji umire od srčanog napada na početku filma, dobija priliku da istražuje svoju seksualnost, nove tehnologije i isproba moguće načine života, dok na kraju ne dođe do iznenađujuće odluke. Prelepa fotografija Olega Lukičeva koji suprotstavlja blede boje bela tarovski depresivne okoline pruge sa živim koloritom Natalijinih novih haljina i slika sa plazma TV-a koji je kupila samo da bi shvatila da je ne zanima šta kutija nudi, savršen je okvir za lik glumice Ksenije Kutepove, blede, riđe i pegave pojave osobite lepote, koja minimalističkom glumom sa lakoćom prevazilazi sve izvedbe najveće crvenokose dive savremenog filma Nicole Kidman. Iako neke vizuelno nadrealne scene ukazuju na uticaj Kusturice, Storoževa je očito dovoljno sofisticirana da ne dopusti da udarački manir „najvećeg balkanskog reditelja“ upropasti ovaj prefinjeni dragulj autorskog filma.
Za sada najbolji film u programu Van konkurencije svakako je autobiografski animirani film Valcer sa Baširom izraelskog reditelja Arija Folmana o masakrima tokom rata u Libanu. Kombinujući igranu i dokumentarnu formu Folman priča priču o bivšem vojniku izraelske vojske koji pokušava da povrati potusnuto sećanje o masakru u kom je učestvovao. Tehnički impresivan i emotivno snažan film koji inovira žanr.
 

*Tekst je uz dozvolu autora prenešen sa onlajn internet magazina www.film.hr

Vladan Petković