OK. Znali smo od početka da će Šon Pen da delegira nagradu za najboljeg glumca pajtosu Benisiju del Toru, koji je ruku na srce uverljiviji Če, od samog Ernesta Gevare, i Italijani su iznenadili politički angažovanim filmovima rađenim u maniru rasnih žanrovskih etida , ”Gomora” Matea Garonea o južnjačkoj mafiji kao omaž italijanskom policijskom filmu sedamdesetih i ”Il Divo” Paula Sorentina, o neuništivom Đuliju Andreotiju, sedmostrukom italijanskom premijeru koji je bio poslovično neobavešten o svojim vezama sa svetom podzemlja, u maniru rasnog špageti vesterna. Od prošlosti se ne može pomoći.
Citiraću blagopočivajšeg rezidenta Azurne obale, genijalnog slikara Marka Šagala, koji je konstatovao da je ”vreme reka bez obala”. U njegovo susedstvo doselio se kotrljajući kamen, Bil Vajmen, koji je odlučio da se zaustavi u svojoj rokenrol karijeri, pre njih pozicionirao se Pikaso a azurna obala nije mogla da se zamisli bez džet seta i seks bombe i kasnije zaštitnice životinja Brižit Bardo. Nekako u tom pulsu i naboju vibrirali su i festivali, sve dok nije srušen stari Pale, i dok filmske zvezde nisu počele da se oglašavaju preko advokata i svojih PR menadžera. Današnji glamur uzbudljiv je kao mlako pivo, a sasvim sigurno ne pomaže ni transformacija festivala u mutanta političke korektnosti ukrštenog sa pitagorejskom trgovinom.
U katran i vatru bezosećajnosti, devetog kruga savremene kinematografije, upali su se i sagoreli, jedan Vim Venders sa metafizičkim trilerom ”Snimanje u Palermu”, posvećenom preminulim svetim kravama sedme umetnosti, Bergmanu i Antonioniju, Robert De Niro u zatvarajućem i netakmičarskom delcu Berija Levinsona, ”Šta se upravo dogodilo” ili filmofilski pismeni korejanac Kim Dži Von sa pirinčanim vesternom ”Dobar, loš i lud” ultimativnoj posveti Serđu Leoneu i vremenima kada je film bio veći od života a kanske pobednike su gledali i u bioskopima. Jer Madona producira dokumentarce, Bono Voks promoviše humanitarne akcije, Šeron Stoun prodaje gaćice koje možda i nije nosila na aukciji a Paris Hilton kupuje negaziranu vodu od dva eura, u aerodromskoj samiški, očekujući kusur od desetaka. Gde srlja festival ili ga je tek uhvatila inercija pomahnitale planete. Ekumenski žiri svoju nagradu dao je interkulturalnom i interkonfesionalnom eseju kanadskog jermenina Atoma Egojana, ”Obožavanje”, o moralnoj razvalini severnoameričkog kontinenta nakon onog fatalnog 11 septembra. Svedoci direktnog udara aviona bliznakinje, bli su junaci dokumentarnog filma Abela Ferare, o mitskom njujorškom hotelu Čelza u kojem se završila priča o Sidu Višozu, Dženis Džoplin ali i počeo uspon jednog Miloša Formana ili Džulijana Šnabela, koji su u vreme svoje neimaštine, stanarinu plaćali sopstvenom umetnošću. Hotel su danas preuzeli novi vlasnici, koji mit prodaju japancima i japijima za skupe pare.
 

Reditelj Loran Kante, dobitnik "Zlatne palme"

I Kan je sve više Muzej voštanih figura filmske umetnosti i nekih humanoidnih utvara, koji su prava balast da festival prigrli galopirajuću filmsku budućnost, mladih autora koji provokaciju realizuju kroz digitalnu perfekciju. I sam Spilberg je rekao da više nove talente ne traži na starim festivalima nego na živahnim sličicama ”ju tjuba”.
Srpski nastup bio je hobistički, nepretenciozan ali i neprimećen, tajnovit kao tajna večera, neduhovit kao polunaduvani animalni objekti iz jeftine robne kuće, koji su ko zna zašto krasili štand nad kojim se vijorila nacionalna zastava, kao deo posustale mašte nekog homunulusa sa velikim daljinskim upravljačem, gde su jedan Šijan, Paskaljević, Marković, Novković ili Filipović, bili pre osuđeni na turizam nego na festivalski avanturizam. Kusturica i Maradona, su deo sopstvene harizme posuli i po nastupu našeg Filmskog centra, samom činjenicom da su krasili korice publikacije kojom se reklamirao srpski film. Imam hrabrosti da zamislim kako bi bilo da su pikali loptu ili neku naduvanu zverčicu ispred našeg festivalskog šatora? Da li ih je neko ikada o tome pitao? Zamolio ... Pozvao ...?
Ali Kan postaje nezanimljiv već nekoliko sati po proglašenju pobednika, i dan posle, festival odlazi u zaborav, a njegova mašinerija već juri u pravcu sledećeg, dok joj za leđima dahću Venecija i Berlin, nadajući se pobedi u bar jednoj etapi ovog filmskog maratona, za večnost umetnosti pokretnih slika.
U Kanu su ovaj put pobedili domaćini na razliku manju nego iz penala, ipak bolje će biti i poneki galantni promašaji, dajući ukupnu sliku o ovom izdanju, kao mnogo kvalitetnijem od prethodnog, bez filma koji bi nazvali veliki ili remek-delom, ali umetnost nije samo o Partenonu, niti su umetnici, kako to kaže Džim Džarmuš, rasna trkaća grla. I možda je u pravu bio Kventin Tarantino, koji je na svom master-klasu objašnjavao da je najbolja smeša za filmsku krv, kombinacija kečapa, jagoda i sirovog hamburgera, kao i da bolje filmove nego u Kanu, možete da nađete u sopstevnom video klubu. Zna čovek pošto je i sam bio videotekar. A Kan stidljivo stiže i u Beograd, najpre će da se Indijana Džons bori protiv ruskih komunista, a otkupljen je i pobednik 61. Festivala. Malo li je.
 

Kadar iz filma "DELTA" Kornela Mundruca

NAGRADE ŽIRIJA KRITIKE - FIPRESCI

Ako filmska kritika još uvek postoji, onda je njen zadatak verovatno da baci malo svetla po periferiji, tamo gde u senci rastu neke nove i zanimljive autorske poetike, u prostore prvog ili drugog flma, odnosno nezavisnih produkcija. Nije sve što je dosadno, automatski i umetnost, iako neki domaći filmografičari to shvataju kao neophodan uslov, ali u najvećoj filmskoj areni na svetu, zadatak je kritike da prepozna junoše koji će u budućnosti zauzeti centralna gladijatorska mesta. Ako je po hrabrosti, onda je mađarski filma ”Delta” svakako zaslužio priznanje žirija kritike u glavnoj selekciji. Reditelj Kornel Mundruco pažljivo je sklapao kockice incestuozne bajke smeštene u deltu Dunava, do trenutka dok nije sa životne scene u tragičnoj nesreći poginuo glavni glumac. Ekipa je prekinula snimanje, odlučila da se film nikada ne završi. A onda je reditelj, u kompozitoru, subotičkom virtuozu Lajku Feliksu, prepoznao i vaskrslog junaka, dovršio snimanje, i neočekivano i trijumfalno pobrao sve nacionalne filmske nagrade i sa priznanjem ovog žirija, svrstao se u prvu liniju kanskih pobednika. Da li treba dodati da je jezičak na vagi bila i hipnotička muzika zemljaka nam Lajka. Neki pominju i Morikonea, ali put Lajka Feliksa vodi pravo u muzičko sazvežđe večnosti kada svira ćemane ili neke instrumente kojima je nemoguće izgovoriti ime. Sve što ti je potrebno je ljubav. Ko je pomenuo Bitlse ?
U selekciji ”Izvestan pogled” trijumfovao je film ”Glad” crnoputog Irca koji ima ime koje ne može da omane. Stiv Mekvin!!! Brutalna zatvorska drama iz zemlje sa kojom Srbi vole da se identifikuju, Irske, bila je favorit i za glavnu nagradu u celokupnom programu. Ipak reditelj je potegao put iz zelene Irske samo da primi nagradu žirija kritike, ali je zakasnio na ceremoniju gde je poslao jedan strasni SMS sa aerodroma u Nici na kojem je prekasno doleteo da uhvati prvo parče sopstvene debitantske filmske slave.
U selekcijama ”Dve nedelje autora” i ”Nedelja kritike” slavodobitnik je belgijski film ”Eldorado” koji duhovito razara estavele malograđanštine, i koji je u fotofinišu pobedio bosanski ”Sneg” Aide Begić, do tada neprikosnovenog favorita.
Iako u Kanu vlada žestoka konkurencija još uvek postoji autoritet i arbitraža žirija kritike, koji od osnivanja festivala pokušavaju da razlikuju vukove od vučića, u uvek vučjim vremenima.
 

I to je Kan, Paris Hilton

I TO JE KAN
(lakrdije, blamovi, blamaže, ili šta je san svakog urednika)

Paris Hilton nije odsela u porodičnom ”Noga Hilton” hotelu, nego u holivudskom diznilendu festivala, prestižnom odmorištu ”Kap d Antib” gde su joj manje ili više nervozni susedi bili Gvinet Paltrou, bračni par Žoli-Pit, Dastin Hofman, ... Madona je još jednom potvrdila da se rastaje od Gaja Ričija i navodno će u septembru održati koncert na Ušću. Da li je to novi jaz između Srbije i Crne Gore ... Džon Vu je u punoj koncentraciji gledao prenos ”Eurosonga” iz Beograda u piano baru hotela ”Karlton”. Francuski mediji pohvalili su evropski događaj iz naše prestonice. Penelope Kruz i Havijer Bardem deluju zaljubljeno. Maradona definitivno ne ume da peva. Francuski mediji su do besvesti gurali Ketrin Denev ka ”Zlatnoj palmi”. Nisu uspeli. Alfa i omega festivala. Žil Žakob, u konstantnom je sukobu sa već dugogodišnjim selektorom Tijerijem Fremoom, i kažu da u tom pravcu gura svog sina. Nepotizam ili komunizam. Vojislav Šešelj je Zvekija-Zmiju proglasio Gavrilom Principom ako je kriv, a verovatno nije kriv, ko se puca taj se voli, ... Ali to nije sa ovog festivala. Klint Istvud se inkognito pojavio na projekciji filma ”Prljavi Hari” na besplatnoj projekciji na plaži u blizine glavne dvorane, Palea. Niko ga nije prepoznao, ali svi su uživali u filmu. Supruga Harisona Forda, Kalista ”Ali Mekbil” Flokhart je definitivno anoreksična. Harison nosi naušnicu koja nije u skladu sa njegovim godinama ni sa likom Indijane Džonsa (bar za nas Balkance). I plin i benzin su u Francuskoj jeftiniji nego u Srbiji. Vlasnik bioskopa ”Beograd filma” g. Đivanović preprodao je sve glavne bioskope. Da li i to nije sa ovog festivala ... Bono Voks se i dalje bavi humanitarnim radom, ali neki kažu da je to alibi za muvanje manekenki. Kćerka Džoni Holideja, Laura Zmet, je na ekranu plava a u životu brineta. Producent Harvi Vajnstin, sa izgledom mafijaša i tenom kao španski zid, ima prelepu pratilju. Nije sve u parama. Ejbel Ferara je uvoštio od batina svoju devetnaestogodišnju suprugu. Ona se nije previše žalila. Poslednjeg vikenda festivala poslovično su štrajkovali francuski železničari i vodeće evropske avio kompanije.


(Autor teksta je učestvovao u ovogodišnjem žiriju kritike Međunarodne federacije filmskih kritičara FIPRESCI na 61. Filmskom festivalu u Kanu)

                                                                                          Dinko Tucaković