Dominacija tema iz ličnog i društvenog života svakodnevice u Austriji. Najbolji film Lukasa Valenta Rinera "Pristojna žena" rađen u argentinsko-austrijskoj ko-produkciji.

Ovogodišnji, jubilarni, dvadeseti Festival austrijskog filma, popularno nazvan Dijagonale, predstavljao je,za sve pratioce, goste i učesnike festivala, izvršnu platformu za tumačenje u kom pravcu se kreće savremeni film u Austriji.
   Kinematografija koja je na svetskoj sceni poslednjih decenija bila u znaku kultnih reditelja Mihaela Hanekea i Ulriha Zajdla, uz zavidan visok nivo produkcije, ove godine je demonstrirala prisutnost novih imena i tonova u austrijskom filmu. Ovaj trend koji se uspešno nadovezuje na već afirmisana značenja savremenog austrijskog filma, kao okosnicu, ove godine, imao je dominaciju tema iz ličnog i društvenog života svakodnevice. Bilo da je reč o dubljim psihološkim traganjima u odnosu prema svojim junacima, što je inače bitna osobina austrijskog filma u celini, bilo da je reč o efektima ekonomskih teškoća u tranziciji ili izbegličkog cunamija, novi austrijski film se hrabro, i u većini slučajeva, uspešno suočava sa životima svojih sunarodnika u ambijentu današnjice. Većina filmova se bavi problemima iz dnevnog života i sve prisutnijeg problema indentiteta, pretežno mladih, ali i sredovečnih ljudi, sa pogledom kuda to vodi u budućnosti, dok je za razliku od nekih drugih kinematografija, poput naše ili nekih iz okruženja, prošlost uglavnom u drugom planu.
   U tom smislu, pažnju javnosti ove godine je privuklo nekoliko fimova.”Pristojna žena” austrijsko-argentinskog autora Lukasa Valenta Rinera (kome je pripala nagrada za najbolji film na festivalu) donosi uzbudljivu priču o alternativnom životu, i pravu na njega, jedne usamljene kućne pomoćnice. Reč je o ostvarenju rađenom u znaku svojevrsne sociološke studije nalik na Ulriha Zajdla ili Jorgosa Lantimosa u kome se glavna junakinja iz “pristojnog” ambijenta svoje radne svakodnevice, negde na periferiji Buenos Ajresa,premešta u “nepristojni” prostor nudističkog kampa u susedstvu. Taj dvostruki život zauvek je promenio glavnu junakinju i njene poglede na svet. Veoma neobičan i uzbudljiv je, takođe, ”Divlji miš” Jozefa Hadera, po meni i najbolji na Dijagonalama. Ovaj debitanstki film, reditelja Hadera, inače renomiranog scenariste i kabaretskog glumca, vešto balansira između tragedije i komedije. Njegov junak je poznati muzički kritičar u uglednom dnevnom listu, koji gubi posao i čija bračna i poslovna kriza srednjih godina prerasta u tragičan sudbinski vrtlog. Iz koga izlaz traži “gluvareći” besposlen Bečkim Praterom gde sreće, takođe, besposlenog mehaničara (sjajan Georg Fridrih), sanjajući da će im svi problemi biti rešeni aktiviranjem železnice “Divlji miš” u zabavnom parku.

20. Festival austrijskog filma Dijagonale u Gracu održan je od 28. marta do 2. aprila 2017. godine

   Mada prostorno limitiran na skučen prostor, radnje sa telefonskim govornicama, u kome se odigrava čitava radnja filma, film “Ciao Cherie” Nine Kusturice, afirmisane austrijske reditelljke, inače rođene u Mostaru, na efektan i dirljiv način uspeo je da nam da mozaik “veza”, u znaku verbalne kakofonije, svojih junaka raznih emigranata, usamljenih ljudi, u potrazi za nadom u bolje sutra. Bizarnost lične nemoći karakteriše film “Ružno” Ukrajinca Jurija Recinskog u kome jedan mladi bračni par uzaludno pokušava da se vrati u normalan život, posle saobraćajne nesreće, u čudovišnoj osami bolnice negde na periferiji Ukrajine.
   Talasu gej tematike u svetskom filmu ovde su se priključila dva filma. Pre svega, ”Centar sveta” Jakoba Morica Erva kao vizuelno atraktivna i efektna drama odrastanja mladog junaka (izuzetan Luis Hofman) koji u društvu prilično uvrnute majke i sestre bliznakinje biva suočen sa svojim seksualnim indentitetom ali i razotkrivajem bolnih porodičnih istina. Dok “Kater” Klausa Hendla donosi prilično bizarnu i uvrnutu priču o homoseksualnom paru, dvojici muzičara, čija strast i telesno orgijanje zajedničkog života svakodnevice dolazi do ruba propasti i pretvara se u psihološku dramu, kada jedan od njih vandalski ubija njihovog zajedničkog kućnog ljubimca mačka.

Kadar iz najboljeg filma festivala argentinsko-austrijskog ostvarenja "Pristojna žena" Lukasa Valenta Rinera

   Svojevrstan omaž upriličen je povodom svetske premijere dokumentarnog filma “Bez naslova” renomiranog reditelja MIhaela Glavogera, inače, rođenog u Gracu, koji je tokom snimanja ovog filma tragično umro u Africi dobivši malariju. Vođen sopstvenom radoznalošću i intuicijom Glavoger je snimio čudesan dokumentarni materijal na svom putu po Balkanu, Italiji i Africi koji je izmontirala njegova saradnica Monika Vili. U kategoriji dokumentarnog filma našao se zanimljiv film “Između” Đorđa Cenića,mladog austrijskog reditelja, rođenog u Lincu, koji se u svom filmu vraća u rodno selo svojih roditelja u nekadašnjoj Jugoslaviji (u Hrvatskoj) gde biva suočen sa svojim nacionalnim indentitetom (srpskim) što stavlja u kontekst svojih dana odrastanja u Lincu. Takođe, što se naše sredine tiče zanimljiv je i kratki igrani film “Tata” Markusa Milera, rađen po scenariju Bojana Kosovića i uz tumačenje Jovane Stoiljković i Gorana Šušljika, čija se radnja dešava u Beogradu teških devedesetih godina u kome otac po bilo koju cenu želi da obraduje ćerku za matrursku svečanosti.
   I upravo ova tematska raznovrsnost u tretiranju svakodnevice predstavlja posebnu draž ovogodišnjeg Dijagonala.

                                                                                          Borislav Anđelić