Specijalno iz Berlina za NIN.
Tekstovi su objavljeni u nedeljniku "NIN",  5-og, 12-og, i 19-og februara 2009. godine
u brojevima 3032, 3033 i 3034.

Ostvarenja o uništavajućim moćima kapitalizma i globalizacije, obeležila su 59. izdanje Berlinala. U znak obeležavanja 20 godina od pada Berlinskog zida, organizovan „Hladnoratovski bioskop“, sačinjen od filmova koji su predskazali kraj evropskog komunizma. Veliku buru izazvao neočekivano film „Oluja“ Hans Kristijan Šmita koji se do slovce bavi Hagom i Srbima. Zlatni medved peruansko-španskom filmu „Mleko patnje“ Klaudije Ljose. Glavni program razočarao ali programi Panoram i Forum iznad očekivanja.

VEĆI OD KRIZE I ŽIVOTA
   Politički triler „Međunarodna prevara“ („The International“) nemačkog i holivudskog reditelja Toma Tikvera otvorio je 59. Međunarodni filmski festival u Berlinu. Svetska premijera ovog američko-britansko-nemačkog ostvarenja, po rečima prvog čoveka festivala Ditera Koslika, planirana je još pre nekoliko meseci ali je u međuvremenu, sticajem okolnosti, ovaj igrani film postao pravi „dokumentarac“ o finansijskoj krizi. „Da je ovaj film prikazan pre samo šest meseci ljudi ne bi verovali da je to moguće“ rekao je nedavno selektor Koslik. Priča je smeštena u svet globalnih finansija, sa Klajv Ovenom i Naomi Vots u glavnim ulogama i govori o kriminalnim poslovnim transakcijama za finansiranje rata i terora i o velikom pranju novca u međunarodnom sistemu bankarstva. Klajv Oven tumači Luisa Salingera, agenta Interpola, koji se udružuje sa američkim obaveštajcem pokušavajući da razotkrije moćnu ulogu uvažene finansijske institucije u ilegalnoj trgovini oružjem i spreči razornu transformaciju svetske političke scene.
   Pored ove svetske premijere i još neka ostvarenja o uništavajućim moćima kapitalizma i globalizacije, obeležila su 59. izdanje Berlinskog filmskog festivala, koji je trajao od 5. do 15. februara. Koslik je naročito skrenuo pažnju na dva potresna dokumentarca kineski „Emipre of Silver“ Kristine Jao i  nemački „Food, Inc“ Roberta Kenera, koji su primer filmova sa temom razotkrivanja funkcionisanja kapitalizma. Ono što je iznenađujuće jeste činjenica da aktuelna svetska ekonomska kriza neće uticati na festival direktno, jer nijedan od ranijih sponzora Berlinala se nije povukao. To su čelnici festivala s ponosom istakli kao još jednu potvrdu značaja Berlinala u teškim vremenima. Berlinale je pored Kana i Venecije jedan od tri najznačajnija filmska festivala u svetu s posebnim akcentom na promociju filmova s političkim i osetljivim temama, iako je ove godine, po rečima selektora, bilo manje mračnih i teških filmova a znatno više komedija, ljubavnih i zabavnih filmova pa su tako posetioci Berlinala mogli barem da na kratko pobegnu od trenutno sumorne stvarnosti. Ukupno 6.107 filmova iz celog sveta,  ponuđeno je Berlinskom festivalu što je nezapamćeni dosadašnji rekord, od čega je odabrano tek 386 koji su bili raspoređeni u desetak značajnih festivalskih programa. Žiri, kojim je predsedavala oskarovka, škotska glumica Tilda Svinton, morao je da odabere dobitnike Zlatnog i Srebrnog medveda između tek 18 filmova Glavnog programa Pored glimice Svinton, žiri su činili i režiseri, glumci, pisci i čak jedan stručnjak za kulinarstvo (!?) - Amerikanka Alis Voters.
   Filmovi od kojih se najviše očekivalo u takmičarskom programu bili su „In The Electric Mist“ Bertrana Tavernijea, „Cheri“ Stivena Frirsa, „Happy Tears“ Mičela Lihtenštajna, „Lille Soldat“ Anete Olsen, „Rage“ Seli Poter, „Mammoth“ Lukasa Modisona, „Tatarak“ Andžeja Vajde, „Ricky“ Fransoa Ozona i  „Darbareye Elly“ Ašgara Farhadija. Van takmičarske konkurencije, su između ostalih, i novi filmovi Tea Angelopulosa („I skoni tou chronou“), Koste Gavrasa („Eden a l’ouest“), Džordža Tilmana („Notorious“), Stivena Daldrija („The Reader“) ali i novi hit Haralda Cvarta „Pink Panter 2“ sa Stivom Martinom u ulozi inspektora Kluzoa.
   Na premijerama je naravno bilo i dosta filmskih zvezda, viđeni su Klajv Oven, Kejt Vinslet, Tomi Li Džonsa, Stiv Martina, Rene Zelveger, Mišel Fajfer, Demi Mur, Gaela Garsija Bernala i drugi.
U znak obeležavanja 20 godina od pada Berlinskog zida, organizovan je „Hladnoratovski bioskop“, sačinjen od filmova koji su predskazali kraj evropskog komunizma, u serijalu nazvanim „Posle zime dolazi proleće“. Nagrada za životno delo dodeljena je kultnom francuskom reditelju Klodu Šabrolu i to tačno pedeset godina nakon što je u Berlinu dobio svog prvog Zlatnog medveda, za svoj rediteljski debi, za film „Lepi Seržo“ iz 1958. godine. Njemu je priznanje uručeno 8. februara, na ceremoniji posle koje je prikazan njegov najnoviji film „Bellamy“.
Još jedna od specijalnosti ovogodišnjeg festivalskog izdanja bila je i jedna retrospektiva posvećena filmovima koji su snimljeni u formatu 70 mm, pod nazivom „Veći od života“. Neka od tih ostvarenja koja su na Berlinalu prikazana u remasterizovanom obliku kao što su „Ben Hur“ Vilijama Vajlera, „Kleopatra“ Jozefa Menkijeviča, ili „2001 Odiseja u svemiru“ Stenlija Kjubrika obeležila su celokupnu istoriju svetske kinematografije.
Ovogodišnje izdanje Berlinala, na žalost, proteklo je bez srpskih filmova u bilo kom od brojnih festivalskih programa. Na tradicionalnom Evropskom filmskom marketu u Berlinu zapaženu aktivnost imao je Filmski centar Srbije koji je predstavio našu kinematografiju i najavio neke naše naredne filmske projekte. Takođe, naš Filmski centar je pokušao i da Srbiju predstavi kao zanimljivo i veoma privlačno mesto za snimanje filmova dok je predsednik ovogodišnjeg FIPRESCI žirija kritike bio naš ugledni filmski kritičar Borislav Anđelić. Daleko od nje ili u samom centru aktuelne svetske finansijske krize, Berlinale 2009, bez obzira na sve prateće okolnosti i barem po onome što je ranije bilo najavljeno, bio je i ostao je jedinstveni desetodnevni praznik filma. U to smo se toliko puta do sada uverili.

59. Međunarodni filmski festival u Berlinu održan je od 5. do 15. februara 2009. godine

IRAČKE TRAUME
   Berlinale, nije najglamurozniji, u tome svakako prednjače Kan i Venecija, ali je bez sumnje najozbiljniji i najbolje organizovani filmski festival na svetu. To se ovde oseća i vidi na svakom koraku. Jednostavno sve funkcioniše i pored činjenice da je prisutno više od 15 000 akreditovanih učesnika, među kojima je i prava medijska armada od 4 000 novinara iz bezmalo 80 zemalja sveta. Osnovan na inicijativu saveznika u podeljenom i razrušenom gradu, vremenom je dobio i svoj, danas, neosporni politički značaj i to ne samo zbog one čuvene Kenedijeve rečenice: „Ja sam Berlinac“ već i zbog aktuelnosti i provokativnosti njegovog glavnog programa. Takvu je reputaciju poslednjih godina sticajem okolnosti samo još snažnije učvrstio. Ako se oko glavnog takmičarskog programa već tradicionalno i vode polemike o tome da li je u celini opravdan ili ne, programi kao što su Panorama i Forum su redovno iznad očekivanja. Oni koji budu imali sreće da vide što više filmova iz ova dva programa dugo će pamtiti i ovo 59. izdanje što će zasigurno bilo još jedno od obeležja ovogodišnjeg Berlinala. Glavni takmičarski program prilično je razočarao. Filmovi renomiranih autora od kojih se dosta očekivalo skoro da su izviždani a oni koji su bili i gledljivi sigurno da nisu otkrili i pokazali ništa što dosad nije viđeno, uz nekoliko časnih izuzetaka, naravno. Počelo je prilično uzburkano. Iako van konkurencije, film „Međunarodna prevara“ Toma Tikvera koji je otvorio festival, prilično je zbunio ovdašnju publiku i kritičare jer se očekivalo mnogo više od proste mešavine Borna i Bonda. Iako je zaista reč o spektakularnom akcijskom trileru, besprekorno režiranom i odličnim Klajv Ovenom, to sigurno nije ono što je selektor Koslik u jednom trenutku nedavno najavio – da je film vremenom postao „svojevrsni dokumentarac o aktuelnoj finansijskoj krizi“. Cela priča došla je ipak samo u pravo vreme na pravom mestu i kao još jedna šansa da jedan poznati nemački reditelj konačno otvori ovaj festival, na koji su Nemci izuzetno ponosni ne žaleći nikad pa ni ovog puta finansijska sredstva da to i ostvare i dokažu. Samo otvaranje privuklo je ipak mahom nemačke filmske zvezde, tako da su, pored škotske glumice Tilde Svinton, predsednice žirija, Klajva Ovena i Toma Tikvera te večeri crvenim tepihom od poznatijih prošli samo kultni reditelj Vim Venders i glumac Bruno Ganc.
   Do sad, najveće razočaranje glavnog programa je, pre svih, novi film nekad perspektivnog švedskog reditelja Lukasa Modisona „Mamut“ koji ne samo da nije opravdao sam program već je ispod svakog kriterijuma za bilo koji festival. Gael Garsija Bernal, inače glumac koga znamo iz nekih odličnih filmova, nije imao mnogo toga da kaže na konferenciji za medije. Novinari su ipak zapitkivali, većina tek da bi nešto pitala. Najveći problem ovog filma je što od jedne polu-banalne priče pokušava da napravi politički angažovanu dramu. Dotaći se teme kao što je globalizacija iziskivalo je mnogo više napora i truda oko scenarija ali i glumačke podele pre svega. Znatno bolji nije bio ni novi film cenjenog francuskog reditelja Bernara Tavernijea „U električnoj magli“, prilično dosadni krimić smešten u američkoj državi Lujzijani gde Tomi Li Džons u ulozi policijskog inspektora istražuje jedan davno zaboravljeni slučaj, ubistvo prostitutke. Tomi se ovog puta nije pojavio u Berlinu a možda jedina zanimljivost ovog filma je činjenica da je jednim delom snimljen u polarazrušenom Nju Orleansu. Razočarao je i „Riki“ Fransoa Ozona, reditelj koga su uvek zanimali bolni ljubavni i komplikovani među-ljudski odnosi, napravio je ovog puta film o normalnom francuskom dečaku kome iz čista mira izrastaju krila (!?). Bez obzira na razočaranja, filmovi poput iranskog „OEli“ Ašgara Farhadija i urugvajskog „Gigant“ Adrijana Binieza vrlo su dobro prihvaćeni među kritičarima i ozbiljni su kandidati za nagrade. Danski film „Mala vojnikinja“ Anete Olsen vrlo je uverljivo štivo o ženi profesionalnom vojniku koja se posle povratka iz Iraka ne snalazi u novo-starom okruženju. Ova miksovana feminističko-globalistička drama je od samog početka u trci za Zlatnog ili Srebrnog medveda i jedan je od prvih ne-američkih filmova koji se bavi „iračkim sindromom“. Još jasnije i ozbiljnije istom temom zaokupljen je odlični američki film „Glasnik“ izraelsko-američkog reditelja debitanta Orena Movermana. Ben Foster je ratni irački veteran, koji je na ivici psihičkog rastrojstva, i koji posle povratka iz Iraka dobija novi zadatak da obilazi porodice poginulih i obaveštava ih da im je sin poginuo. U tome će mu pomagati Vudi Harelson njegov stariji kolega, takođe veteran i problematični vojnik. Foster i Harelson dali su ovoj priči i razum i osećajnost, ostvarivši svoje nezaboravne uloge. Iako jednim delom politički korektan „Glasnik“ nosi u sebi omaž i „Taksisti“ i „M.A.S.H“-u, ali prilagođen novom vremenu žestoko se rugajući starom militarizmu.

Kadar iz filma "The Milk of Sorrow" Klaudije Ljose, dobitnice Zlatnog medveda za najbolji film 59. Berlinala

HAŠKE FRUSTRACIJE
   Veliku buru, još prvih dana festivala, izazvao je neočekivano nemačko-holandsko-danski film „Oluja“ Hans Kristijan Šmita koji se do slovce bavi Hagom i Srbima. Priča počinje negde u Španiji (!?) gde biva uhapšen srpski general Goran Đurić koji je optužen za zločine nad muslimanskim civilima u jednom malom mestu Kasmaj koje je sad u Republici Srpskoj. Hašku tužiteljku Hanu Majnard, igra Keri Foks koja je u filmu nemoćna pred srpskim lobijem i generalovim braniocima. Da „tragedija“ bude još veća osim što su Srbi apsolutni negativci General Đurić najviše zahvajuljući srpskim pritiscima na svedoke biva osuđen na minimalnu kaznu zatvora dok je ceo Haški tribunal prikazan kao nemoćna žrtva moćnog srpskog lobija. Da nije smešno bilo bi žalosno ali na filmu je sve moguće. Srpske uloge u filmu uglavnom igraju hrvatski glumci poput Dražena Kuna (General Đurić), Krešimira Mikića, Tarika Filipovića. Da od reditelja i scenariste Šmita nismo saznali da ovde nije reč o parodiji na aktuelnu situaciju već da se radi o ozbiljnim istorijskim ambicijama ovog filma kao i činjenice da se nalazi u glavnom programu Berlinskog festivala sve bi ovo bilo čak i simpatično. Kako god bilo, većini srpskih novinara ova priča nimalo nije prijala dok je oduševljenje stranih kolega povremeno prelazilo i u neskrivenu euforiju „zbog hrabrosti kojom je situacija oko Tribunala prikazana“. Da je film kao političko sredstvo vrlo moćno oružje pokazalo se tako i ovog puta, nama ostaje da samo stoički progutamo. Pa, iako ove godine nismo imali ni jedan srpski film u bilo kom od najvažnijih festivalskih programa žiri će se neposredno tako i ovog puta baviti nama. Mada je teško očekivati da „Oluja“ ugrozi neke od već dobro kotiranih favorita za glavnu nagradu, teoretski je moguće da film dobije neku od sporednih nagrada.
   Alžirsko-francuski reditelj Rašid Bušareb prijatno nas je iznenadio filmom „Londonska reka“ koji bi takođe mogao biti jedan od favorita za Zlatnog medveda. Film se jednim krajnje senzitivnim pristupom bavi direktnim posledicama terorističkih napada u Londonu u julu 2005. godine. Gospođu Somers i Osmana spaja jedna neobična i tužna priča dok je u pozadini svega jezivi strah od fanatičnog i nemilosrdnog terorizma koji se brzo širi i ne bira žrtve. Vrlo inteligentno vođen film sa više nagoveštavanih krajeva ali potpuno nepredvidiv do poslednjeg kadra.
   „Belami“, van konkurencije, vremešnog Kloda Šabrola (78) koji je ovde dobio Nagradu za životno delo, pedeset godina nakon svog prvog Zlatnog medveda, za film „Košute“, mogao je komotno da  uzdrma glavni program jer je reč o odličnom filmu. Videli smo i da se kultni francuski reditelj za svoje godine veoma dobro i drži ali i još uvek dobro šali. Na ovdašnjem tradicionalnom Evropskom filmskom marketu zapaženu aktivnost imao je i Filmski centar Srbije koji je predstavio našu kinematografiju, najavio naše naredne filmske projekte ali i Srbiju promovisao kao zanimljivo i veoma privlačno mesto za snimanje filmova.
   I kao što to obično i biva više od brojnih filmova jedna humanitarna večera, doduše tradicionalna, pod nazivom „Cinema for Peace“ izazvala je mnogo više interesovanja. Tako su se petog dana festivala pod istim krovom okupili: Leonardo Di Kaprio i Mihail Gorbačov, Roman Polanski i Joška Fišer, Rodžer Voters i Ben Kingsli, Paolo Koeljo i Bob Geldof, Boris Beker i Kijanu Rivs i mnogi drugi. U iščekivanju proglašenja pobednika, tek da se zna da su festivalski programi raspoređeni u više desetina bioskopa širom Berlina. I bez obzira na kvalitet dosad prikazanog publika prosto opseda moderne berlinske dvorane, vrlo često se traži karta više, na blagajnama su uglavnom dugi redovi a karta nije nimalo jeftina i to od 8 do 11 evra.

Kadar iz filma "Gigante" Adrijana Binijeza, dobitnika Gran Prija (ex aequo) 59. Berlinala

ZLATNI MEDVED PERUANSKOM FILMU
   Žiri 59. Berlinala kojim je predsedavala škotska glumica Tilda Svinton jednoglasno je odlučio, nagrada Zlatni medved dodeljena je peruansko-španskom filmu „Mleko patnje“ (La teta asustada) mlade rediteljke Klaudije Ljose. Iako nije bio jedan od najozbiljnijih favorita, odluka žirija nije bila iznenađujuća jer je to jedan od onih filmova kakvi obično i pobeđuju na „A“ festivalima. Novina je što je ovog puta glavna nagrada otišla u daleki Peru, i to kinematografiji koja još uvek nije dovoljno afirmisana. Pobednički film bavi se istorijskim traumama naroda Perua i posebno teškim položajem žena. Naslov filma predstavlja naziv za navodnu bolest koja se prenosi dojenjem dece koja su začeta silovanjem tokom terorističkog rata u Peruu. Naime, majka priča kćeri priču o tim vremenima sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka kada su se ta strašna silovanja događala. Ova neobična socijalno - religiozna drama počiva na kombinaciji mita, folklora i praznoverja. Kroz priču o glavnoj junakinji Fausti za koju se veruje da je zaražena misterioznom bolešću prelama se fascinantna slika modernog Perua gde meštani ne veruju medicini, ne koriste moderna prevozna sredstva ali zato nemilice troše na skupe sahrane i venčanja. U „Mleku patnje“ 33-godišnje rediteljke Ljose jasni su uticaji Pazolinija ali i Kusturice jer je ambijent i kontrast peruanskog grada naslikan verno i na momente potpuno očaravajuće. Pored najvažnije nagrade film „Mleko patnje“ je takođe dobio i nagradu filmskih kritičara FIPRESCI, što je odluku glavnog žirija dodatno učvrstilo i opravdalo.
   Gran Pri međunarodnog žirija dodeljen je podjednako (ex aequo) filmovima „Gigant“ Adrijana Binijeza i „Svi ostali“ Maren Ade. Urugvajsko-argentinski „Gigant“ mali je kamerni film o usamljenom radniku obezbeđenja jednog super marketa i posledicama novog globalističkog doba na živote običnih ljudi. Nemački film „Svi ostali“ bio je već i tokom festivala blago favorizovan među kritičarima pa je nagrada došla samo kao potvrda ovde uvek izuzetno prisutnoj nemačkoj kinematografiji. Mada je iskreno ovog puta reč o ozbiljnom filmu koji je Srebrnog medveda uzeo potpuno zasluženo dok je austrijska glumica Birgit Minihmajr osvojila nagradu za najbolju žensku ulogu u istoimenom filmu. Nagrada za najbolju režiju pripala je iranskom reditelju Ašgaru Farhadiju za briljantni film „O Eli“ o devojci koja tokom odmora i kraćeg boravka jedne grupe turista nestaje na obalama Kaspijskog jezera. Kad devojka iznenada nestane njeni saputnici shvatiće da o njoj u stvari ne znaju ništa. Ovaj potresni iranski film važio je do poslednjeg dana za jednog od najozbiljnijih favorita za glavnu nagradu ali se žiri očigledno odlučio da umesto nagrade za najbolji film već afirmisanoj iranskoj kinematografiji, brojnoj listi imena iranskih laureata samo još jednom potvrdi ime i ranije nagrađivanog reditelja Farhadija. Najbolju mušku ulogu ostvario je Sotigui Kujate glumac iz Malija u perfektnom filmu „London River“ Rašida Bušareba. Srebrnog medveda za scenario dobio je izraelski reditelj i scenarista Oren Moverman za njegov briljantni debitantski film „Glasnik“ u kojem glume Ben Foster i Vudi Harelson. Tako je američki film inače ove godine vrlo prisutan u glavnom programu umalo ostao bez nagrada izuzev „Glasnika“.
   Junak večeri na dodeli nagrada bio je, bez sumnje, mladi argentinski reditelj Adrijan Binijez (34) koji je osvojio čak tri priznanja. Pored jedne od najvažnijih nagrada Gran Prija, Binijez je osvojio i nagradu za najbolji debitantski film i nagradu Alfred Bauer, koja nosi naziv po prvom direktoru Berlinalu i dodeljuje se najboljem inovativnom ostvarenju. Priznanje Alfreda Bauera, pored Binijeza dobio je podjednako potpuno zasluženo i priznati poljski reditelj Andžej Vajda za ostvarenje „Tatarak“, vrlo dobri i u isto vreme i potresni i nežni film o umiranju i smrti.
   Iako je po opštem mišljenju glavni takmičarski program u celini prilično razočarao, pored već pomenutih odličnih festivalskih programa kao što su Forum i Panorama koja je ove godine obeležila 30 godina veoma uspešnog postojanja u sećanju će ostati neki sjajni dokumentarci poput „Fabrike hrane“ Roberta Kenera. To je neverovatna priča o tome kako 5 velikih svetskih korporacija kontrolišu 80 % tržišta proizvodnje hrane. Film govori i o tome kako je ta hrana nezdrava i kako su posledice uzimanja te hrane uglavnom fatalne po ljude. Iranski dokumentarac „Pisma predsedniku“ Petra Loma otkriva nam kako je predsednik Ahmadinedžad postao najpopularniji političar Irana. Blizu 7 miliona ljudi svake godine piše o najrazličitijim problemima i najčudnijim stvarima dragom predsedniku. Zahvaljujući službi koju je Ahmadinedžad ustanovio ogromna većina mora dobiti odgovor. Film prati i njegove mitinge, vatrene govore i putovanja gde predsednik gazi i po blatu ali i komentare teheranskih studenata koji zdušno napadaju njegov populizam.
   Ovogodišnji Berlinale bez obzira na aktuelnu ekonomsku krizu ostaće upamćen kao jedan od dosad najposećenijih jer je zabeležen rekordan broj prodatih ulaznica. Ni u glamuru ovo festivalsko izdanje nije nimalo oskudevalo. Crvenim berlinskim tepihom prošetale su brojne holivudske zvezde. Poslednjih dana najviše pažnje izazvali su dolasci još uvek neodoljive Demi Mur i njenog dečka Eštona Kučera dok je 50-godišnja Mišel Fajfer novinarima na kratko objasnila tajnu svog još uvek dobrog izgleda. Kijanu Rivs i Stiv Martin promovisali su svoje nove filmske hitove dok kultnog francuskog glumca Žana Renoa, poznatijeg kao kuma Nikolasa Sarkozija, nisu zaobišla pitanja o njegovim aktuelnim političkim vezama.  I čuveni berlinski filmski sajam „Evropski filmski market 2009“ i pored finansijske krize zabeležio je pozitivni bilans, iako je štednja primetna napravljeni su brojni filmski poslovi. Tako je po brojnim podacima ali i po opštem utisku ovo izdanje Berlinala dokazalo da u filmskoj industriji i to više nego u samoj umetnosti još uvek nema krize. No, ako se po Berlinalu godina poznaje izgleda da krize neće ni biti.

                                                                                          Saša Janković

                                                                                                      sfipresci@gmail.com